Japanska deca često se opisuju kao pristojna, druželjubiva i izuzetno ljubazna. Postoje četiri osnovna pravila vaspitanja koja se primenjuju u Japanu, a koja bi i drugi narodi mogli da usvoje, piše portal BrightSide.
Snažna veza između majke i deteta
Japanske majke su izuzetno vezane za svoju decu. Pored toga što spavaju u istoj sobi, one često vode decu svuda sa sobom, koristeći marame ili nosiljke koje podsećaju na današnje moderne nosiljke za bebe. Ovaj odnos je veoma emotivan, a majke se trude da budu stalna podrška svojoj deci bez obzira na okolnosti. Zanimljivo je i to da nepisano pravilo u Japanu nalaže da deca do pete godine mogu raditi šta god požele. Iako ovo može izgledati kao nedostatak discipline iz perspektive stranaca, Japanci veruju da tako šalju deci poruku da su vredna i da su na njih ponosni.
Odnos između roditelja i dece često se opisuje rečju „amae“, što može da se prevede kao „privrženost“. Deca znaju da mogu računati na ljubav i podršku roditelja, a s druge strane, roditelji mogu očekivati pomoć svoje dece u starosti. Ovaj način vaspitanja podržavaju i istraživanja, koja pokazuju da pozitivan stav roditelja smanjuje rizik od problematičnog ponašanja kod dece i poboljšava ponašanje kod onih sa razvojnim poremećajima.
Japanski pristup vaspitanju
Japanska filozofija vaspitanja polazi od toga da su svi ljudi jednaki i da su deo kolektiva, gde lični interesi nisu najvažniji. Prema japanskom sistemu vaspitanja, deca su savršena do pete godine, od pete do petnaeste se tretiraju kao sluge, a nakon petnaeste godine postaju ravnopravni članovi društva, izjednačeni sa roditeljima i ostalim odraslim osobama.
Cilj japanskih roditelja je da odgoje skladne osobe koje će pronaći svoju svrhu u životu, a pritom neće podcenjivati sopstvenu vrednost. Vaspitanje se odvija u tri faze: prva faza podrazumeva bezuslovnu ljubav prema detetu, druga faza uči dete kako da se ponaša u društvu i pomaže mu da pronađe svoj put, dok treća faza osposobljava dete da postane odgovoran član zajednice.
Porodica kao temelj
Japanci veruju da deca ne bi trebalo da idu u vrtić pre treće godine, a roditelji obično ne traže pomoć od bake i deke niti koriste usluge dadilja. Ipak, deca provode dosta vremena sa svojim bakama, dekama i drugim članovima porodice, stvarajući čvrste veze. Roditelji se trude da budu primer svojoj deci, što smatraju najboljim načinom da ih pripreme za životne izazove.
Pažnja prema emocijama
Jedan od temelja japanskog vaspitanja je razumevanje i poštovanje tuđih osećanja. Japanski roditelji uče decu da prepoznaju emocije drugih ljudi i da brinu o predmetima oko sebe. Na primer, ako dete pokuša da slomi svoju igračku, majka će mu objasniti da će igračka „biti tužna“ i „plakati“, dok bi u mnogim drugim kulturama jednostavno rekli: „Ne radi to, to je loše.“
