Istorija tehnološkog napretka je, u suštini, istorija straha od nepoznatog. Od luddita koji su u 19. veku lomili parne razboje, do današnjih stručnjaka koji sa strepnjom posmatraju napredak velikih jezičkih modela, pitanje je uvek isto: „Da li će me mašina zameniti?“ Dok The Economist i drugi vodeći svetski analitičari pokušavaju da daju odgovor, realnost na terenu sugeriše da prisustvujemo transformaciji, a ne nužno i istrebljenju radnih mesta.
Mit o trenutnom nestanku profesija
Često slušamo apokaliptične prognoze o tome kako će milioni kancelarijskih poslova nestati preko noći. Međutim, ako pogledamo realne podatke, vidimo da je usvajanje tehnologije u biznisu proces koji traje godinama, pa i decenijama. Čak i najnapredniji sistemi koje razvijaju OpenAI, Google ili Microsoft zahtevaju ljudski nadzor, kontekst i emocionalnu inteligenciju – osobine koje algoritmi još uvek ne poseduju u punom kapacitetu.
Istorija nas uči da tehnologija češće menja opise poslova nego što ih eliminiše. Bankomati nisu doveli do nestanka bankarskih službenika; umesto toga, oni su oslobodili radnike rutinskog brojanja novca i omogućili im da se fokusiraju na savetodavne usluge i prodaju kompleksnijih finansijskih proizvoda. Sličan scenario se očekuje i sa veštačkom inteligencijom.
Paradoks produktivnosti i nova radna mesta
Jedan od ključnih argumenata protiv masovne nezaposlenosti je povećanje produktivnosti. Kada AI preuzme dosadne, repetitivne zadatke – poput unosa podataka, bazičnog programiranja ili analize hiljada dokumenata – troškovi poslovanja opadaju. Niži troškovi obično vode ka većoj potražnji, što zauzvrat stvara potrebu za novim vrstama poslova koje danas ne možemo ni da zamislimo.
Pre dvadeset godina, zanimanja poput „menadžera društvenih mreža“ ili „inženjera za oblak“ (Cloud Engineer) nisu postojala. Danas su to ključne pozicije u svakoj modernoj kompaniji. Veštačka inteligencija će stvoriti sopstveni ekosistem zanimanja – od stručnjaka za etiku AI sistema do inženjera koji će usavršavati komunikaciju sa mašinama (Prompt Engineers).
Gde leži stvarna opasnost?
Iako masovna nezaposlenost možda nije na vidiku, to ne znači da je prelazni period bezbolan. Glavni izazov nije nedostatak posla, već jaz u veštinama. Radnici koji ne budu spremni na „doživotno učenje“ (Lifelong Learning) mogli bi se naći u nezavidnom položaju.
Ovaj tehnološki talas najviše pogađa „belu kragnu“ – srednji menadžment, administrativne radnike i juniore u kreativnim industrijama. Za njih, AI nije zamena, već konkurent koji nikada ne spava i ne pravi greške u kucanju. Ključ opstanka na tržištu rada u 2026. godini i dalje biće adaptibilnost.
Geopolitički i ekonomski kontekst
Zanimljivo je posmatrati kako se različite ekonomije prilagođavaju. Dok Sjedinjene Američke Države agresivno ulažu u razvoj kroz kompanije poput Nvidia i Anthropic, Evropa se fokusira na regulativu (poput AI Act-a). Ovi pristupi će direktno uticati na to koliko brzo će AI integracija transformisati lokalna tržišta rada.
Takođe, ne treba zaboraviti demografski faktor. U mnogim razvijenim zemljama, kao i u našem regionu, radna snaga stari. U takvom okruženju, veštačka inteligencija nije pretnja koja otima posao, već neophodno rešenje za nedostatak radne snage koji bi inače gušio ekonomski rast.
Zaključak: Čovek u centru procesa
Umesto da pitamo da li će nas AI zameniti, pravo pitanje je: „Kako mogu da postanem čovek koji koristi AI?“ Budućnost pripada onima koji shvate da je veštačka inteligencija poput električne energije – ona će pokretati sve, ali će i dalje biti potreban arhitekta koji će projektovati zgradu i umetnik koji će je učiniti prijatnom za život.
Strah je koristan ako nas podstakne na akciju i učenje. Sve preko toga je samo šum u komunikaciji koji nas sprečava da vidimo prilike koje se otvaraju na horizontu.
Savet za kraj: Nemojte čekati da vaša firma uvede AI alate. Počnite da istražujete rešenja poput ChatGPT, Claude ili specijalizovanih alata za vašu industriju već danas. Najbolja zaštita od tehnološke nezaposlenosti je tehnološka pismenost.
