Jedan od najvećih živih džez muzičara svih vremena, klarinetista, saksofonista, kompozitor aranžer i pedagog Paquito D` Rivera (poznat i kao El Paq-Man) nastupiće na ovogodišnjem NIšvilu sa svojim triom. Tokom bogate karijere Paquito D` Rivera je dobio čak šesnaest prestižnih Grammy nagrada u različitim kategorijama. Jedini je umetnik koji je ikada osvojio Grammy nagrade u tri kategorije – klasičnoj muzici i latino jazzu. Kao članovi njegovog trija na Nišvilu će nastupiti Pepe Rivero – klavir i Sebastián Laverde: vibrafon i marimba.
Paquito D` Rivera je rodjen u Marijanau- Havana na Kubi 1948. godine. Njegov otac Tito je bio klasični saksofonista, pa je Paquito počeo sa prvim časovima muzike kada je imao svega pet godina, a već sa sedam je kao čudo od deteta nastupao širom Kube. Sa deset godina, Paquito je svirao uz pratnju orkestra Nacionalnog pozorišta Kube i studirao je na Konzervatorijumu Alehandro G. Katurla u Marijanau. Sa 17 godina bio je jedan od osnivača Kubanskog orkestra moderne muzike, a često je svirao klarinet i saksofon sa Nacionalnim simfonijskim orkestrom Kube, izvodeći dela istaknutih kubanskih i stranih kompozitora. Dve godine, D’Rivera je dirigovao Kubanskim orkestrom moderne muzike.
Zajedno sa klaviristom Čučom Valdesom i perkusionistom Oskarom Valdesom jedan je od osnivača, u latin jazz krugovima danas mitskog benda Irakere, kojem se potom priključio i trubač Arturo Sandoval. Irakere se smatra jednim od najznačajnijih i najinovativnijih sastava koji su medju prvima veoma inovativno kombinovali jazz, rock, klasičnu i tradicionalnu muziku Kube. Godine 1977. Irakere su nastupili na Beogradskom Jazz Festivalu i Jazz Jamboree u Varšavi gde su imali priliku da dele binu sa Betty Carter, i Mel Lewis – Thad Jones Big bendom. Njihovi albumi su u to vreme već imali nekoliko Grammy nominacija. Iste te godine nekoliko jazz legendi (Dizzy Gilespie, Stan Getz, Earl Hines) su krenuli na ”jazz krstarenje” na Kubu kako bi „na izvoru” istraživali muziku ovog ostrv. U Havani Irakere su imali priliku da „džemuju” sa Gilespijem i Gecom – i bio je to prvi put posle prekida odnosa između SAD i Kube da su muzičari iz ove dve zemlje mogli da sviraju zajedno svirali zajedno. Verovatno zahvaljujući tim kontaktima – Irakere su sledeće godine nastupili na dve verzije Newport jazz festivala (New York i Rhode Island), kao i na čuvenom švajcarskom Montreux Jazz festivalu. Neki od snimaka sa tih koncerata objavljeni su na američkoj etiketi „Columbia Records”, a album pod nazivom „Irakere” dobio je Grammy u „latino kategoriji” – posle nekoliko nominacija.
Od prelaska u SAD 1980. godine do danas Paquito D’Rivera je objavio preko 40 solo albuma i nastupao i snimao sa mnogim legendama jazza, i najznačajnijim filharmonijama kada je reč o klasičnoj muzici. Godine 1988. Paqito D’Rivera bio je jedan od osnivača „United Nation Orchestra“, benda od 15 članova koji je organizovao Dizi Gilespi, kako bi predstavio fuziju latino i karipskih uticaja sa džezom. „Orkestar Ujedinjenih nacija“ (čije je vođstvo D’Rivera preuzeo posle Gilspeijeve smrti) osvojio je Grammy emi 1991. godine, a iste godine D’Rivera je nagrađen u Karnegi holu za svoj doprinos latino muzici. Zbog svoje raznolikosti i eklekticizma, D’Riverine grupe, „Kamerni džez ansambl“, „Pakito D’Rivera big bend“ i „Pakito D’Rivera kvintet“, nailazile su na ovacije širom sveta. Istovremeno, dok je njegova diskografija entuzijastično posvećena džezu, bi-bopu, brazilskoj muzici i latinoameričkim stilovima uopšte, Paquito se uspešno bavi i klasičnom muzikom – i kao solista na koncertima i snimcima sa najznačajnijim svetskim orlkestrima i ansamblima. U svojoj strasti da latino repertoaru da veći značaj, D’Rivera je uspešno stvarao i promovisao sve vrste kompozicija za klasično obrazovane ansamble i soliste, uključujući i svoja tri kamerna dela snimljena na koncertu uživo, na kojem je svirao poznati violončelista Yo-Yo Ma (2003). Sa kamernim delom „Merengue“, snimljenim uživo u Zankel holu i objavljenim od strane Sony Records, D’Rivera je 2004. godine osvojio svoju sedmu Gremi nagradu za najbolju instrumentalnu kompoziciju.
Dobitnik je i brojnih priznanja za doprinos muzici i počasnih doktorata znbačajnih univerziteta, a napisao je i nekoliko knjiga – prožetim karakterističnim humorom, koji po pravilu plasira i na koncertima – i u najavama, ali u samoj muzici.
Bekstvo u (muzičku) slobodu
Do 1980. godine, D’Rivera je postao nezadovoljan ograničenjima koja su godinama bila nametnuta muzici koju je on svirao na Kubi. U intervjuu za Reason TV, D’Rivera se prisetio da je kubanska komunistička vlada opisivala jazz i rock and roll kao „imperijalističku“ muziku, koja je tokom šezdesetih i sedamdeastih bila obeshrabrivana, ali tolerisana. Početkom 1980. godine, dok je bio na turneji u Španiji, zatražio je azil u američkoj ambasadi, ostavljajući suprugu, dete i brata Enriquea (takođe saksofonistu)na Kubi, uz obećanje da će izbaviti i njih. To obećanje uspeo je da ispuni tek devet godina kasnije. Inače, godinu dana kasnije (1981) u SAD je emigrirao i Arturo Sandoval, ali je, poučen iskustvom svog kolege iz benda – uspeo da sa Kube izvede i svoju najužu porodicu. O celoj toj „operaciji“ ( u koju su bile uključene i tajne službe) – 2000. godine snimljen je igrani film „For Love or Country: The Arturo Sandoval Story“ u kojem Sandovala igra Andy Garcia, a Paquita – Jose Zuinga.
Fotografije su dobijene od managementa umetnika i odobrene su za objavljivanje u medijima.
