Jedna od teškoća u naučnoj evaluaciji je da se duhovima pripisuje iznenađujuće širok spektar fenomena. Ako verujete u duhove, niste sami. Kulture širom sveta veruju u duhove koji preživljavaju smrt da bi živeli u drugom svetu. Duhovi su zapravo među najšire prihvaćenim paranormalnim fenomenima: Milioni ljudi su zainteresovani za duhove. To je više od pukog zabavljanja; Anketa Ipsos iz 2019. otkrila je da 46% Amerikanaca zaista veruje u duhove. (Nacija je precizna u svojim verovanjima u mrtve; samo 7% ispitanika izjavilo je da veruje u vampire).
I oko 18% ljudi tvrdi da su ili videli duha ili bili u njegovom prisustvu, prema istraživanju Pew Research iz 2015. Zašto toliko ljudi tvrdi da su imali takva iskustva s onostranim?
„Jedan uobičajeni uzrok može biti pareidolija, sklonost naših mozgova da pronalaze obrasce (posebno ljudska lica i figure) među nejasnim stimulusima“, rekao je Stiven Hap, klinički psiholog i profesor na Univerzitetu Južna Ilinois u Edvardsvilu, u razgovoru za Live Science putem e-pošte. „Jedan uobičajeni primer je kada vidimo lica ili figure u oblacima, a drugi je kada slučajni oblici i senke u mračnoj kući izgledaju kao duh“, rekao je Hap, koji je i urednik magazina Skeptical Inquirer. Ali ideja da mrtvi ostaju s nama duhom je drevna, pojavljuje se u brojnim pričama, od Biblije do „Makbeta“. Čak je stvorila žanr folklora: priče o duhovima. Verovanje u duhove deo je šire mreže srodnih paranormalnih verovanja, uključujući iskustva bliske smrti, život posle smrti i komunikaciju s duhovima. To verovanje pruža mnogima utehu – ko ne bi želeo da veruje da nas naši dragi, ali preminuli članovi porodice ne gledaju ili nisu s nama u našim trenucima potrebe?
Ljudi su vekovima pokušavali (ili tvrdili da su) komunicirati s duhovima; na primer, u viktorijanskoj Engleskoj, bilo je moderno za dame iz viših klasa da organizuju seanse u svojim salonima posle popodnevnog čaja i peciva sa prijateljima. Klubovi za duhove posvećeni pronalaženju dokaza o duhovima osnovali su se na prestižnim univerzitetima, uključujući Kembridž i Oksford, a 1882. godine osnovana je najpoznatija organizacija, Društvo za psihološka istraživanja. Jedna žena, Eleonor Sidžvik, bila je istraživač (a kasnije predsednica) te grupe i može se smatrati originalnom ženskom lovkinjom duhova. U Americi kasnih 1800-ih, mnogi psihički medijumi tvrdili su da komuniciraju s mrtvima – ali kasnije su ih kao prevarante razotkrili skeptični istraživači poput Harija Hudinija. Tek nedavno je lovljenje duhova postalo široko interesovanje širom sveta. Mnogo toga se duguje popularnoj televizijskoj seriji „Lovci na duhove“ koja je emitirala 230 epizoda i nije pronašla dobre dokaze o duhovima.
Serija je izrodila desetine kopija i imitacija, i lako je videti zašto je serija tako popularna: osnova je da bilo ko može tražiti duhove. Dvojica originalnih zvezda bili su obični momci (zapravo vodoinstalateri) koji su odlučili da pronađu dokaze o duhovima. Njihova poruka: Nije vam potrebna naučna glava, niti bilo kakvo obrazovanje u oblasti nauke ili istrage. Sve što vam treba je malo slobodnog vremena, mračno mesto i možda nekoliko gedžeta iz prodavnice elektronike. Ako dovoljno dugo gledate, bilo koje neobjašnjivo svetlo ili buka može biti dokaz duhova.
Taj neodređeni kriterijum za nadnaravna dešavanja je deo razloga zašto su mitovi o zagrobnom životu sada življi nego ikad.
NAUKA I LOGIKA DUHOVA
Jedna od teškoća u naučnom ispitivanju duhova je što im se pripisuje iznenađujuće širok spektar fenomena, od vrata koja se sama zatvaraju, do izgubljenih ključeva, hladnog područja u hodniku, do viđenja preminulog rođaka.
Kada su sociolozi Denis i Mišel Vaskul intervjuisali ljude koji su imali iskustva s duhovima za svoju knjigu „Nadležni susreti: Progoni svakodnevnog života“ (Izdavački univerzitet Temple, 2016.), otkrili su da „mnogi učesnici nisu bili sigurni da su se sreli s duhom i ostali su nesigurni da su takvi fenomeni čak i mogući, jednostavno zato što nisu videli nešto što bi se približilo konvencionalnoj slici ‘duha’. Umesto toga, mnogi naši ispitanici bili su jednostavno uvereni da su doživeli nešto čudno – nešto neobjašnjivo, izvanredno, misteriozno ili jezivo.“
Dakle, mnogi ljudi koji tvrde da su imali duhovno iskustvo zapravo nisu videli ništa što bi većina ljudi prepoznala kao klasičnog „duha“ i zapravo su možda imali potpuno drugačija iskustva čini jedini zajednički faktor to što to nije moglo biti lako objašnjeno.
„Postoji mnogo neshvaćenih fenomena koji utiču na viđenja duhova. Na primer, paraliza sna je prepoznato iskustvo koje dovodi ljude do osećaja da su videli duha, demona ili vanzemaljca“, rekao je Hap.
Lično iskustvo je jedno, ali naučni dokazi su druga stvar. Deo teškoće u istraživanju duhova je što nema jednog univerzalno prihvaćenog definisanja šta je duh. Neki veruju da su to duše mrtvih koje iz nekog razloga „zablude“ na putu za onaj drugi svet; drugi tvrde da su duhovi umesto toga telepatska bića koja su projektovana u svet iz naših umova.
Drugi opet stvaraju svoje posebne kategorije za različite vrste duhova, poput poltergajsta, ostataka progona, inteligentnih duhova i ljudi senki. Naravno, to je sve izmišljeno, poput spekulacija o različitim vrstama vila ili zmajeva: postoje koliko god vrsta duhova želite da postoji. Ima mnogo protivrečnosti u idejama o duhovima. Na primer, da li su duhovi materijalni ili nisu? ili mogu da prolaze kroz čvrste predmete bez da ih poremete, ili mogu da zalupaju vrata i bacaju predmete po sobi. Prema logici i zakonima fizike, to je ili jedno ili drugo. Ako su duhovi ljudske duše, zašto se pojavljuju obučeni i sa (verovatno bezdušnim) neživim predmetima poput šešira, štapova i haljina – da ne pominjemo mnoge izveštaje o duhovnim vozovima, automobilima i kočijama?
Ako su duhovi duše onih čija smrt nije osvećena, zašto postoje nerešena ubistva, s obzirom na to da se duhovi navodno komuniciraju s psihickim medijumima i trebali bi moći da identifikuju svoje ubice policiji? Pitanja se nastavljaju – gotovo svaka tvrdnja o duhovima izaziva logičke razloge za sumnju u nju.
Lovci na duhove koriste mnoge kreativne (i sumnjive) metode za otkrivanje prisustva duhova, često uključujući vidovnjake. Gotovo svi lovci na duhove tvrde da su naučni, a većina daje takav izgled jer koriste visokotehnološku opremu poput Geigerovih brojača, detektora elektromagnetnog polja (EMF), detektora jona, infracrvenih kamera i osetljivih mikrofona. Ipak, ni jedan od ovih uređaja nikada nije pokazao da zaista može otkriti duhove.
„Ako vam neko pruži elektronski uređaj da oseti duha, verovatno to rade da bi vam uzeli novac tokom ture duhova“, rekao je Hap.
Vekovima se verovalo da plamen postaje plav u prisustvu duhova. Danas malo ljudi prihvata tu običnu, ali verovatno je da će mnogi znaci uzeti kao dokaz od strane današnjih lovaca na duhove biti viđeni kao jednako netačni i zastareli vekovima od sada.
Drugi istraživači tvrde da razlog zašto duhovi nisu dokazani da postoje je taj što jednostavno nemamo pravu tehnologiju da pronađemo ili otkrijemo duhovni svet. Ali ni to ne može biti tačno: ili duhovi postoje i pojavljuju se u našem običnom fizičkom svetu (i mogu stoga biti detektovani i snimljeni na fotografijama, filmu, video i audio snimcima), ili ne postoje. Ako duhovi postoje i mogu se naučno otkriti ili snimiti, onda bismo trebali pronaći tvrdi dokaz za to – a ipak ga nemamo. Ako duhovi postoje, ali ih naučno nije moguće otkriti ili snimiti, onda svi fotografije, video snimci, audio i drugi zapisi koji tvrde da su dokazi o duhovima ne mogu biti duhovi. Sa toliko osnovnih protivrečnih teorija – i tako malo nauke koja se primenjuje na ovu temu – nije iznenađujuće da uprkos naporima hiljada lovaca na duhove na televiziji i drugde tokom decenija, nije pronađen nijedan čvrst dokaz o duhovima.
I, naravno, s nedavnim razvojem „aplikacija za duhove“ za pametne telefone, lakše je nego ikada stvoriti navodno zastrašujuće slike i deliti ih na društvenim medijima, što čini razdvajanje činjenica od fikcije još težim za istraživače duhova. ZAŠTO LJUDI VERUJU U DUHOVE? Većina ljudi koji veruju u duhove to čine zbog nekog ličnog iskustva; odrasli su u kući gde se postojanje (prijateljskih) duhova podrazumevalo, na primer, ili su imali neko uznemirujuće iskustvo tokom ture duhova ili lokalnog straha.
Vera u svet duhova takođe može zadovoljiti dublju psihološku potrebu
„Još uvek postoji toliko toga u ovom univerzumu što ne razumemo, i uteha je popuniti praznine objašnjenjima. Nadprirodna objašnjenja često se iznose s uverenošću, čak i kada nema stvarnih dokaza, a ova uverenost pruža lažan osećaj stvarne istine“, rekao je Hap.
Na primer, neki tvrde da podrška postojanju duhova može biti pronađena ne u ništa manje tvrdoj nauci od moderne fizike. Široko se tvrdi da je Albert Ajnštajn sugerisao naučnu osnovu za stvarnost duhova, zasnovanu na Prvom zakonu termodinamike: Ako energija ne može biti stvorena niti uništena, već samo promeniti oblik, šta se dešava s energijom našeg tela kada umremo? Da li bi to nekako moglo biti manifestovano kao duh?
Deluje kao razumna pretpostavka – dok se ne zagrebe dublje u osnovnu fiziku. Odgovor je vrlo jednostavan, i uopšte nije tajanstven. Nakon što osoba umre, energija u njihovom telu ide tamo gde energija svih organizama ide nakon smrti: u okolinu. Energija se oslobađa u obliku toplote, a telo se prenosi životinjama koje nas jedu (tj. divlje životinje ako nismo sahranjeni ili crvi i bakterije ako smo sahranjeni), i biljkama koje nas apsorbuju. Ne postoji telesna „energija“ koja preživljava smrt da bi bila detektovana popularnim uređajima za lov na duhove. Dok amaterski lovci na duhove vole da zamisle sebe kao na samom vrhu istraživanja duhova, zapravo se bave onim što folkloristi nazivaju ostencijom ili legendarnim putovanjem. To je u osnovi oblik igranja u kojem ljudi „glume“ legendu, često uključujući duhove ili natprirodne elemente. U svojoj knjizi „Vanterestri, Duhovi i Kultovi: Legende kojima živimo“ (Univerzitetski tisak Misisipi, 2003) folklorist Bil Elis ističe da lovci na duhove često ozbiljno shvataju potragu i „izlaze da izazovu natprirodna bića, suoče se s njima u svesno dramatizovanom obliku, a zatim se vrate u sigurnost… Navodni cilj takvih aktivnosti nije zabava, već iskren napor da se testiraju i definišu granice ‘stvarnog’ sveta“.
Ako su duhovi stvarni, i neka vrsta dosad nepoznate energije ili entiteta, onda će njihovo postojanje (kao i sva druga naučna otkrića) biti otkriveno i potvrđeno od strane naučnika putem kontrolisanih eksperimenata – a ne od strane vikend lovaca na duhove koji lutaju napuštenim, navodno ukletim kućama u mraku duboko u noći sa kamerama i baterijskim svetlima.
Na kraju krajeva (i uprkos gomili nejasnih fotografija, zvukova i video snimaka) dokazi o duhovima danas nisu ništa bolji nego pre sto godina. Postoje dva moguća razloga zašto lovci na duhove ne pronalaze dobre dokaze. Prvi je da duhovi ne postoje, i da izveštaji o duhovima mogu biti objašnjeni psihologijom, zabludama, greškama i prevarama. Druga opcija je da duhovi postoje, ali da lovci na duhove nemaju naučne alate ili stavove da pronađu bilo kakve značajne dokaze.
Ali u suštini, lov na duhove uopšte nije o dokazima (ako jeste, potraga bi davno bila napuštena). Umesto toga, to je o zabavi s prijateljima i članovima porodice, pričanju priča i uživanju u pretvaranju da traže rub neistraženog. Na kraju krajeva, svima se sviđa dobra priča o duhovima.
