Pogledajte oko sebe. Koliko ekrana vidite trenutno? Verovatno barem dva – telefon u džepu i računar ispred vas, možda pametni sat na ruci ili tablet na stolu. Navikli smo da živimo kroz te svetleće pravougaonike. Oni su naši prozori u digitalni svet, naši alati za rad i naša glavna distrakcija.
Ali, šta ako je ovo vrhunac ere ekrana? Šta ako je sledeći veliki korak u tehnološkoj evoluciji ne pravljenje boljih, već uklanjanje ekrana?
Nalazimo se na pragu fascinantne tranzicije. Baš kao što smo nekada prešli sa fizičkih tastatura na ekrane osetljive na dodir, sada se krećemo ka nečemu što stručnjaci nazivaju „ambijentalno računarstvo“ ili „prostorno računarstvo“. Suština ove promene je jednostavna, ali radikalna: najbolji interfejs je onaj koji ne primećujete – interfejs koji nestaje.
Evolucija trenja: Od dugmeta do pogleda
Istorija interakcije čoveka i računara je istorija smanjenja „trenja“. Trenje je onaj korak između vaše namere („Želim da čujem tu pesmu“) i akcije („Kliknuću na dugme play“).
U početku, to trenje je bilo ogromno – morali ste fizički da programirate mašine. Zatim su došli miš i tastatura, dramatično ubrzavajući stvari. Revolucija pametnih telefona donela je „multitouch“, pretvarajući naše prste u direktne manipulatore digitalnog sadržaja. Staklo je postalo naš primarni interfejs.
Međutim, i to staklo je barijera. Zahteva da spustimo pogled, da prekinemo kontakt očima sa osobom sa kojom razgovaramo, da se fizički i mentalno prebacimo u „digitalni mod“. Krajnji cilj dizajnera tehnologije je da se ta barijera potpuno izbriše, da tehnologija postane prirodan produžetak naših čula i misli, a ne alat kojim moramo svesno da upravljamo.
Pioniri nove ere: Apple i Humane
Dva nedavna primera savršeno ilustruju ovaj prelazni period u kojem se nalazimo – jedan koji redefiniše ekran, i drugi koji ga potpuno odbacuje.
Apple Vision Pro: Prostor kao igralište
Kada je Apple predstavio Apple Vision Pro, mnogi su se fokusirali na hardver – impresivne ekrane unutar uređaja i gomilu senzora. Međutim, prava revolucija nije u onome što gledate, već u načinu na koji upravljate time.
Nema miševa, nema kontrolera koje držite u rukama. Vaše oči su kursor, a vaši prsti su „klik“. Pogledate ikonicu i spojite palac i kažiprst da biste je aktivirali. To deluje gotovo telepatski. Iako i dalje nosite prilično vidljiv uređaj na glavi (fizički interfejs je i dalje tu), sam čin interakcije postaje gotovo nevidljiv. Uklanja se apstrakcija pomicanja miša po podlozi da bi se strelica pomerila na ekranu. Vaša namera i akcija su nikad bliže.
Humane Ai Pin: Hrabar korak u nepoznato
S druge strane spektra je Humane Ai Pin. Ovaj uređaj je radikalniji pokušaj jer potpuno eliminiše ekran kao primarni način interakcije. To je mali uređaj koji nosite na odeći i sa kojim komunicirate prvenstveno glasom i gestovima.
Umesto da „skrolujete“ kroz aplikacije, vi jednostavno pitate veštačku inteligenciju ono što vam treba – da rezimira vaše mejlove, da vam kaže kakvo je vreme ili da prevede razgovor u realnom vremenu. Ideja je da tehnologija bude prisutna samo kada vam je potrebna, a da ostatak vremena „nestane“ i pusti vas da živite u stvarnom svetu. To je koncept „ambijentalnog računarstva“ u svom najčistijem obliku – tehnologija koja je svuda oko nas, spremna da pomogne, ali koja ne zahteva našu stalnu, nepodeljenu pažnju.
Zašto je nevidljivi interfejs važan?
Ova tranzicija nije samo tehnološki hir; ona je duboko ljudska potreba. Postali smo preopterećeni ekranima. Naša pažnja je fragmentisana, a sposobnost da budemo prisutni u trenutku je narušena.
Cilj nevidljivog interfejsa je da vrati tehnologiju na njeno pravo mesto: da bude moćan alat koji nam služi, a ne zahtevan gospodar kojem služimo. Kada interfejs nestane, ostaje samo suština – informacija koju tražimo, zadatak koji želimo da obavimo ili osoba sa kojom želimo da se povežemo.
Budućnost tehnologije nije u većim i svetlijim ekranima. Budućnost je u tehnologiji koja je toliko intuitivna i integrisana u našu svakodnevicu da zaboravimo da je uopšte koristimo. Baš kao što ne razmišljamo o prekidaču kada palimo svetlo, tako u budućnosti nećemo razmišljati o „interfejsu“ kada budemo koristili napredne računarske sisteme. Oni će jednostavno biti tu, nevidljivi i sveprisutni.
