Kada kliknete „kupi“ na omiljenom stranom sajtu i očekujete paket na kućnom pragu, verovatno ne razmišljate o putu koji će taj predmet preći. Retko pomislimo na masivne čelične grdosije koje presecaju okeane, noseći hiljade kontejnera. Ipak, upravo taj nevidljivi krvotok globalne ekonomije – pomorski transport – krije jednu od najprljavijih tajni klimatske krize.
Dok su oči javnosti uprte u automobile i avione kao glavne krivce za emisiju ugljen-dioksida, industrija brodskog prevoza plovi ispod radara, doslovno i figurativno. Realnost je surova: bez ovih brodova, svet bi stao, ali sa njima, planeta se ubrzano zagreva.
Skriveni gigant zagađenja
Pomorski transport je kičma svetske trgovine. Preko 80% do 90% svih dobara kojima se trguje globalno putuje morem. Od patika koje nosite, preko banana koje jedete za doručak, do komponenti u vašem telefonu – gotovo sve je u nekom trenutku bilo na brodu.
Međutim, ova efikasnost ima ogromnu ekološku cenu. Industrija je odgovorna za otprilike 3% ukupnih globalnih emisija gasova staklene bašte. To možda zvuči malo, ali stavimo to u perspektivu: kada bi pomorski transport bio država, bio bi šesti najveći zagađivač na svetu, odmah iza Japana i ispred Nemačke.
Glavni problem nije samo u količini goriva, već u njegovom kvalitetu. Ovi brodovi ne koriste rafinirani benzin koji sipamo u automobile. Oni koriste „bunker gorivo“ – teško lož ulje. To je gusta, katranasta supstanca koja ostaje na dnu bureta nakon što se izvuku kvalitetniji derivati nafte. Prepuno je sumpora i drugih toksina. Kada sagoreva, ne oslobađa samo CO2, već i crnu čađ koja ubrzava topljenje polarnog leda, kao i sumpor-dioksid koji izaziva kisele kiše i respiratorne probleme kod ljudi u lučkim gradovima.
Klimatska realnost i spora reakcija
Zašto se o ovome ne govori više? Delom zato što se zagađenje dešava daleko na pučini, van vidika i van nadležnosti pojedinačnih država. Međunarodne vode su često pravni „divlji zapad“.
Regulacija ove industrije je notorno spora. Glavno telo koje donosi pravila je IMO (International Maritime Organization), agencija Ujedinjenih nacija. Donošenje odluka u IMO zahteva konsenzus stotina zemalja sa različitim ekonomskim interesima, što često dovodi do razvodnjenih ciljeva i odlaganja primene strogih mera. Iako su postavljeni ciljevi za smanjenje emisija do 2050. godine, mnogi stručnjaci smatraju da su oni nedovoljno ambiciozni da bi se ispunili ciljevi Pariskog sporazuma.
Dodatni izazov je dugovečnost brodova. Teretni brod se gradi da traje 25 do 30 godina. Brod koji se danas porine, verovatno će ploviti i 2050. godine. To znači da tehnološke promene moraju biti radikalne i brze, jer se flota sporo obnavlja.
Ima li nade za zelenu plovidbu?
Suočena sa pritiskom javnosti i neminovnošću klimatskih promena, industrija počinje da istražuje alternative, ali ne postoji „srebrni metak“ – jedinstveno rešenje koje će preko noći zameniti fosilna goriva.
Evo nekoliko pravaca u kojima se kreću istraživanja i primena:
- Alternativna goriva: Velike nade se polažu u zeleni amonijak, metanol i vodonik. Ova goriva mogu sagorevati bez emisije CO2. Međutim, njihova proizvodnja je trenutno skupa, zahteva ogromne količine zelene električne energije (koje još uvek nema dovoljno), a sama goriva su često toksična ili visoko eksplozivna, što zahteva potpuno novu infrastrukturu u lukama i nove bezbednosne protokole na brodovima.
- Povratak vetru: Ironično, jedna od najmodernijih tehnologija vraća nas korenima plovidbe. Kompanije razvijaju visokotehnološka „jedra“, poput rotorskih sistema ili ogromnih zmajeva, koji pomažu brodskim motorima i mogu smanjiti potrošnju goriva za 10% do 20%. To nije potpuno rešenje, ali je značajan dodatak.
- „Slow steaming“ (Usporavanje): Najjednostavnije i trenutno najefikasnije rešenje. Ako brod plovi sporije, troši eksponencijalno manje goriva. Ovo je korišćeno tokom ekonomske krize 2008. godine da bi se uštedeo novac, a danas se vidi kao legitimna klimatska strategija. Međutim, to znači da će vaša roba putovati duže, što utiče na lance snabdevanja „tačno na vreme“ na koje smo navikli.
Zaključak: oluja na horizontu
Tranzicija pomorskog transporta ka nultoj emisiji biće jedan od najtežih tehničkih i ekonomskih izazova 21. veka. Zahtevaće trilione dolara investicija u nove brodove i lučku infrastrukturu.
Trenutna klimatska realnost je jasna: brodovi koji nam donose udobnost modernog života istovremeno doprinose destabilizaciji klime koja taj život ugrožava. Dok tehnologija traži odgovore, možda ćemo svi morati da preispitamo svoje navike i prihvatimo da prava cena jeftine i brze dostave sa drugog kraja sveta nije samo ona iskazana u novcu, već i u tonama ugljenika ispuštenog u atmosferu.
