Crna Gora u plamenu: Da li je avgust 2025. naša poslednja opomena?

Nebo iznad Boke Kotorske više nije plavo. Prekrio ga je gust, sivkasto-žuti pokrivač dima koji se lenjo valja niz obronke Lovćena, dok sunce, umesto zlatnog sjaja, baca sablasnu, narandžastu svetlost na prelepi zaliv. Miris soli i lavande, simbol primorja, zamenio je oštar, zagušljiv miris paljevine koji se uvlači u nozdrve, pluća i domove. Ovo nije scena iz apokaliptičnog filma. Ovo je avgust 2025. godine u Crnoj Gori.

Dok čitate ove redove, stotine vatrogasaca, vojnika i dobrovoljaca vode nadljudsku borbu sa vatrenom stihijom koja već danima guta sve pred sobom. Od poluostrva Luštica, preko brda iznad Budve i Bara, pa sve do teško pristupačnih terena u srcu zemlje, plamen iscrtava novu, tragičnu mapu Crne Gore. Ovo nisu samo vesti koje pratimo na portalima poput našeg Uživo24; ovo je krik prirode i društva, bolan podsetnik na sve naše propuste i najava još neizvesnije budućnosti.

Ali da bismo razumeli dubinu ove katastrofe, moramo otići dalje od suvih izveštaja o broju hektara i angažovanih letelica. Moramo zaroniti u srž problema, razumeti uzroke, sagledati posledice i, što je najvažnije, postaviti pitanje koje svi izbegavaju: da li smo kao društvo mogli i morali bolje?

Hronika najvrelijeg avgusta: Kako je sve počelo?

Sve je počelo gotovo bezazleno, kao i mnogo puta pre. Sredinom avgusta, nakon perioda ekstremnih vrućina sa temperaturama koje su prelazile 40 stepeni Celzijusa i višemesečne suše koja je vegetaciju pretvorila u barut, pojavili su se prvi izveštaji o manjim požarima u zaleđu primorja. Nadležne službe su reagovale, ali suočene sa desetinama manjih žarišta i potpomognute jakim severnim vetrom, borba je od početka bila neravnopravna.

Vatra na Luštici, večitoj bolnoj tački crnogorskog primorja, aktivirala se gotovo istovremeno sa požarima iznad Sutomora i u okolini Podgorice. Sećanja na katastrofalnu 2017. godinu, kada je ovo poluostrvo pretrpelo ekološki masakr, vratila su se poput košmara. Ovog puta, vatra je delovala još brže, pametnije. Širila se podzemno, kroz korenje borova i makije, da bi iznenada izbila na desetine metara dalje, opkoljavajući sela i ugrožavajući kuće.

Primer iz prve ruke: Marko, meštanin sela na Luštici, čiju smo izjavu dobili preko lokalnih volontera, opisuje scene haosa: „Gledali smo kako se dim diže iznad brda. Mislili smo, daleko je. Za dva sata, vetar je okrenuo. Odjednom, čuli smo pucketanje, kao da neko lomi hiljade suvih grana istovremeno. Nebo je postalo crno, a onda narandžasto. Nismo čekali. Zgrabio sam decu, dokumenta i bežali smo ka obali. Iza nas je ostala kuća u koju sam uložio ceo život, maslinjak koji je posadio moj đed. Ne znam šta ću zateći kad se vratim, ako se ikad vratim.“

Ovakve priče nisu usamljene. One su postale surova realnost stotina porodica. Turisti su evakuisani sa popularnih plaža, luksuzna letovališta su se našla u dimnom obruču, a magistralni putevi su povremeno zatvarani, stvarajući sliku potpunog kolapsa usred onoga što je trebalo da bude vrhunac turističke sezone.

Zašto gori Crna Gora? Više od jedne varnice

Okriviti opušak cigarete ili nesavesnog pojedinca koji pali strnjiku bilo bi opasno pojednostavljivanje. Požari ovolikih razmera nikada nisu posledica jednog uzroka. Oni su simptom dubokih, isprepletenih problema koji sežu od globalnih klimatskih promena do lokalne nebrige i sistemskih propusta.

1. Ljudski faktor: Nemar koji košta pluća planete

Prema zvaničnim podacima Direktorata za zaštitu i spašavanje Crne Gore, preko 90% svih požara izazvano je ljudskom rukom. Ta statistika je poražavajuća.

• Namerno paljenje (piromanija i koristoljublje): Postoje osnovane sumnje da se deo požara podmeće namerno, bilo iz čistog vandalizma, bilo radi „čišćenja“ parcela za buduću gradnju. Iako se o ovome u javnosti nerado govori, to je javna tajna. Zakonska regulativa je blaga, a počinioci se retko pronalaze i još ređe adekvatno kažnjavaju.
• Nesavesno ponašanje: Bačeni opušak iz automobila, nekontrolisano paljenje poljoprivrednog otpada, ostavljanje staklenih flaša u prirodi koje deluju kao sočivo, varnice sa dalekovoda… Lista je beskonačna. Nedostatak ekološke svesti i osećaja odgovornosti je hronična bolest našeg društva. Godinama se apeluje, ali bez konkretnih, sistemskih kampanja edukacije i drastičnih kazni, apeli ostaju samo prazne reči.

2. Glasniji šapat prirode: Klimatske promene kao katalizator

Ako je čovek taj koji pali varnicu, klimatske promene su te koje tu varnicu pretvaraju u vatrenu stihiju. Crna Gora, kao deo Mediterana, identifikovana je kao jedan od „hotspotova“ klimatskih promena na globalnom nivou.

• Ekstremne suše i visoke temperature: Leto 2025. godine samo je nastavak trenda. Zime su sve blaže, sa manje snega koji bi napojio zemlju. Proleća su kraća, a leta počinju ranije i traju duže, sa dugim periodima bez kapi kiše. Tlo postaje dehidrirano, a vegetacija, posebno četinarske šume i makija, postaje ekstremno zapaljiva. Prema podacima Zavoda za hidrometeorologiju i seizmologiju Crne Gore, prosečna letnja temperatura u poslednjoj deceniji porasla je za skoro 1.5°C u odnosu na prosek 20. veka.
• Promenljivi vetrovi: Kombinacija jake bure (severni, suvi vetar) i juga (topli, južni vetar) stvara idealne uslove za brzo i nepredvidivo širenje požara. Vetar ne samo da raspiruje plamen, već i nosi žar na stotine metara daleko, stvarajući nova žarišta i čineći gašenje izuzetno opasnim.

Upravo ova kombinacija stvara ono što stručnjaci nazivaju „savršenom olujom“ za nastanak mega-požara, fenomena koji je do pre par decenija bio nepoznat na ovim prostorima.

3. Sistemski propusti: Kada prevencija zakaže

Prevencija je ključna reč koju svi ponavljaju, ali koja u praksi često ostaje mrtvo slovo na papiru.

• Zarasli putevi i nedostatak protivpožarnih proseka: Mnogi seoski i šumski putevi su neprohodni, zarasli u korov i nisko rastinje. To onemogućava brz dolazak vatrogasnih vozila do žarišta. Protivpožarni putevi i proseci, koji bi trebali da služe kao barijera za širenje vatre, ili ne postoje ili se ne održavaju redovno. Šuma je zapuštena, puna suvog drveta i granja koje služi kao gorivo.
• Zastarela oprema i nedovoljni kapaciteti: Iako se ulažu napori, vatrogasne službe, posebno u manjim opštinama, i dalje se oslanjaju na vozila stara decenijama. Nedostaju moderna terenska vozila, cisterne većeg kapaciteta i lična zaštitna oprema za vatrogasce. Najveći problem je nedostatak specijalizovanih letelica za gašenje. Crna Gora se oslanja na par helikoptera Vojske Crne Gore i avione Direktorata, koji su često nedovoljni za borbu na više frontova i zavise od vremenskih uslova i dostupnosti.
• Urbanistički haos: Divlja gradnja i izgradnja objekata u samom šumskom pojasu, bez adekvatne infrastrukture i pristupnih puteva, stvara smrtonosnu zamku. Kada vatra bukne, gašenje je gotovo nemoguće, a evakuacija izuzetno rizična.

Ljudi u srcu stihije: Više od posla

Dok sistem pokazuje svoje slabosti, na prvoj liniji odbrane stoje ljudi. Vatrogasci-spasioci, kako im zvanično glasi naziv, ovih dana su istinski heroji. To su ljudi koji za skromne plate ulaze u vatreni pakao, radeći smene od 24, 36, pa i više sati bez prestanka.

Primer hrabrosti: Na požarištu iznad Bara, ekipa od pet vatrogasaca brani nekoliko kuća. Nemaju dovoljno vode, cisterna je ostala niže na putu jer ne može da prođe dalje. Crevima i naprtnjačama, doslovno golim rukama, pokušavaju da preusmere vatru dalje od imovine. Jedan od njih, mladić od jedva 25 godina, kaže nam u prolazu, lica crnog od čađi i umora: „Ne znamo više ni koji je dan. Samo znamo da ako mi odstupimo, ovim ljudima neće ostati ništa. Nije ovo posao, brate, ovo je poziv.“

Pored profesionalaca, ključnu ulogu igraju i dobrovoljna vatrogasna društva, meštani koji brane svoja ognjišta, i vojska. Često se zaboravlja i nemerljiv doprinos žena koje u pozadini organizuju logistiku, donose hranu i vodu na požarišta, i pružaju prvu pomoć.

Međunarodna solidarnost je takođe ključna. Dolazak kanadera iz Hrvatske ili „Air Tractor“ aviona iz drugih zemalja, kao što smo videli i prethodnih godina, često predstavlja slamku spasa koja donosi prevagu u borbi. Međutim, oslanjanje na pomoć sa strane ne sme biti strategija, već samo izuzetak.

Pepeo i posledice: Šta ostaje kad vatra prođe?

Kada se poslednji plamen ugasi i kada se dim raziđe, ostaće pejzaž koji ledi krv u žilama. Ali posledice su mnogo dublje od uništenog pejzaža.

• Ekološka katastrofa: Uništene su stotine, ako ne i hiljade hektara najvrednijih šuma. Nestala su staništa retkih biljnih i životinjskih vrsta. Uništen je višedecenijski, pa i viševekovni borov i maslinov fond. Tlo, ogoljeno i sprženo, postaje podložno eroziji. Prve jesenje kiše spiraće plodni sloj zemlje u more, izazivajući zamućenje i uništavajući morski ekosistem. Dugoročno, to može dovesti i do klizišta. Oporavak ovih ekosistema trajaće decenijama, a neki delovi se možda nikada neće vratiti u prvobitno stanje.
• Udar na ekonomiju i turizam: Iako se čini da je turistička sezona glavna žrtva, posledice su šire. Slike opožarene obale obići će svet i stvoriti negativan imidž koji će uticati na turizam i u narednim godinama. Ko želi da letuje udisajući dim ili gledajući u crna, spržena brda? Direktnu štetu trpe i poljoprivrednici – uništeni su maslinjaci, pčelinjaci, vinogradi… Saniranje štete koštaće državu stotine miliona evra, novca koji se mogao uložiti u prevenciju.
• Opasnost po zdravlje: Dim i sitne čestice (PM2.5) koje nastaju sagorevanjem predstavljaju ozbiljnu pretnju po zdravlje, posebno za decu, starije osobe i hronične bolesnike. Povećava se rizik od respiratornih oboljenja, astme, pa čak i kardiovaskularnih problema.

Naučene (ili zaboravljene) lekcije: Put napred

Godina 2017. trebala je biti „godina nulta“, trenutak otrežnjenja. Godina 2025. pokazuje da lekcije ili nisu naučene, ili su brzo zaboravljene. Da bismo prekinuli ovaj ciklus uništenja, potrebna je radikalna promena pristupa na svim nivoima.

1. Investicija u prevenciju, a ne samo u sanaciju:

• Moderna tehnologija: Hitna nabavka namenskih aviona za gašenje požara (kanadera ili sličnih) je apsolutni imperativ. Korišćenje dronova za rano otkrivanje požara i nadzor terena mora postati standard.
• Održavanje infrastrukture: Redovno čišćenje i održavanje protivpožarnih puteva, izgradnja novih i čišćenje šuma od suvog materijala.
• Prostorno planiranje: Stroga primena zakona i zaustavljanje divlje gradnje u šumskim i priobalnim pojasevima. Svaki novi objekat mora imati rešenu vodovodnu i putnu infrastrukturu za hitne slučajeve.

2. Drastično pooštravanje kaznene politike:

• Kazne za izazivanje požara iz nehata moraju biti višestruko veće, uključujući i obavezan rad na pošumljavanju opožarenih područja.
• Namerno podmetanje požara mora se tretirati kao akt terorizma protiv države i prirode, sa maksimalnim zatvorskim kaznama. Potrebno je ojačati istražne kapacitete policije i tužilaštva za ovu vrstu krivičnih dela.

3. Edukacija kao najjače oružje:

• Potrebna je sveobuhvatna, agresivna i kontinuirana medijska kampanja o opasnostima od požara i odgovornom ponašanju.
• Uvođenje ekologije i zaštite od požara kao obaveznog predmeta ili redovnih radionica u osnovne i srednje škole. Deca moraju od malih nogu učiti o vrednosti prirode i posledicama nemara.
• Rad sa lokalnim zajednicama, poljoprivrednicima i turističkim radnicima.

4. Pošumljavanje i obnova:

• Nakon što se vatra ugasi, mora uslediti jasan i finansijski podržan plan pošumljavanja. Pri tome je ključno saditi autohtone, i po mogućstvu, manje zapaljive vrste drveća (lišćare umesto četinara gde god je to moguće). Uključivanje volontera i cele zajednice u ove akcije može imati i snažan psihološki i edukativni efekat. Svetske organizacije poput WWF Adria često imaju programe i stručnost koji mogu pomoći u ovakvim projektima.

Zaključak: Nije pitanje da li će, već kada će ponovo goreti

Dok gledamo slike crnogorske obale u dimu, lako je osetiti bes, tugu i nemoć. Ali ti osećaji nisu dovoljni. Požari u Crnoj Gori 2025. nisu samo prirodna katastrofa; oni su odraz našeg odnosa prema prirodi, prema zajednici i prema budućnosti.

Ovo je poslednja opomena. Poslednji poziv da se probudimo i shvatimo da je briga o šumi briga o našim plućima. Da je ulaganje u vatrogasna vozila ulaganje u sigurnost naših domova. Da je edukacija naše dece ulaganje u opstanak.

Vatra će se ugasiti. Pomoć će stići. Život će se, naizgled, nastaviti. Ali pitanje ostaje da lebdi u vazduhu, gušće od dima: da li ćemo i ovu lekciju zaboraviti kada stignu prve jesenje kiše, ili ćemo konačno shvatiti da je odgovornost na svima nama? Na pojedincu koji neće baciti opušak. Na instituciji koja će doneti i sprovesti zakon. Na društvu koje će osuditi nemar i slaviti odgovornost.

Jer sledeći put, možda neće biti prilike za popravni. A priroda ne prašta večno.