Brojne su predrasude o različitim generacijama. O generaciji Z (osobama rođenima u periodu od kraja 90-ih do 2010. godine) se govori da je lenjа, sebičnа i stalno nešto zahteva, dok su baby boomeri staromodni i nefleksibilni.
Jedan od najraširenijih klišeа o Nemcima je onaj o njihovoj marljivosti, savesnosti u obavljanju poslova i tačnosti u radu. I, kao što je to s klišeima često slučaj, i ovaj, uz sve preteranosti, ima neku osnovu u realnosti.
Pre svega to važi za generaciju tzv. privrednog čuda nakon Drugog svetskog rata. Bila je to generacija koja je zemlju razrušenu u ratu unutar nekoliko godina uspela izgraditi i uzdići među najuspješnije u svetu, stvorivši od Nemačke jednu od ekonomski najjačih država.
Tu je generaciju, kako je to formulisao nemački istoričar Hans Ulrich Weder, krasio „fanatizam postignuća“ (Leistungsfanatismus): socijalizovanu u godinama nacionalsocijalizma, za nju su rad i učinak bili ključni identifikacioni faktori. Traumatizovani ratom, kapitulacijom i nacizmom pripadnici te generacije su se manje bavili politikom, a svu su energiju usmerili na rad, uspeh i materijalni napredak.
Mada se nakon njih nadolazeća generacija baby boomera (osobe rođene između 1950. i 1969.) u društvenoj i političkoj sferi profilirala u izrazitoj suprotnosti naspram svojih u nacizmu odraslih roditelja, na polju rada ona je preuzela njihove ideale. U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Rastanak s boomerima“ ugledni sociolog Heinz Bude je naglasio da su i za tu generaciju učinak i uspeh u radu često središnji elementi i glavni sadržaji života.
Neki novi klinci
No, vremena su se promenila. Dok baby boomeri polako odlaze u penziju, jedna nova generacija sve više ulazi na tržište rada – generacija Z. Ona drugačije razmišlja, za sebe postavlja sasvim druge prioritete. Na pitanje: „Živim li da bih radio ili radim da bih živio“, oni odgovaraju jasnim odabirom ove druge opcije.
Otuda ne čudi da i o ovoj novoj generaciji već kruže klišei: oni su lenji, žele malo raditi, ali puno zarađivati, nepostojani su i ne žele se obavezivati, kada je o radu reč, pre svega brinu o svojoj ravnoteži između posla i privatnog života – uravnoteženosti između vremena provedenog na radu i slobodnog vremena.
Do sada su to bili utisci ili predrasude koje su u pravilu formulirali baby boomeri. Institut za istraživanje generacija je objavio studiju „New Work i četverodnevna radna sedmica nisu ključ uspeha“ kojom se želi naučno pokazati koliko su ti klišei utemeljeni u stvarnosti.
Za mišljenje o tom modelu sedmodnevnog radnog vremena upitano je 1.132 ljudi, pri čemu se 88 posto pripadnika generacije Z izjasnilo za uvođenje četvorodnevne radne sedmice, ali za istu platu. Slično su se izjasnili i pripadnici nešto starije generacije, tzv. milenijalci (osobe rođene u periodu od početka 80-ih do kraja 90-ih godina), ali razlika je u tome što mladi iz generacije Z svoje zahteve izražavaju znatno jasnije i ofanzivnije. Razlog je pre svega u realnoj situaciji na tržištu rada u Nemačkoj.
Mušterije umesto zaposlenika
U zemlji se, naime, posvuda već oseća nedostatak radne snage, a to će se u skoroj budućnosti još povećati. Zbog negativnog demografskog razvoja i odlaska velikog broja baby boomer-a u penziju, prema procenama Instituta za istraživanje rada i zaposlenosti, do 2035. u Nemačkoj će nedostajati sedam miliona radnika. To pripadnike generacije Z dovodi u situaciju da mogu birati gde će se i kada zaposliti i pod kojim uslovima.
Voditelj Instituta za istraživanje generacija i autor studije o generaciji Z, Rudiger Maas, je rekao da se sada firme moraju takmičiti za nove radnike i da time mladi „više nisu zaposlenici, već mušterije“.
Mogu birati gde će raditi, mogu birati između kompanija koje nude njima najpovoljnije uslove. Nije retkost da firme već u oglasima za radna mesta unaprijed nude četverodnevnu radnu sedmicu ili mogućnost rada kod kuće, samo da nekako privuku nove ljude.
Nelagoda na poslu
Najvažniji zaključak studije je da se pripadnici generacije Z zapravo osećaju prilično nelagodno u svetu rada. To pokazuju različiti rezultati. Samo 13 posto oseća se kao da su deo kolektiva, dok ih je u generaciji baby boomera dvostruko više – 26 posto.
Na pitanje: „Zadaci koje moram obaviti na poslu odgovaraju onome što stvarno želim raditi“, samo je 7,5 posto pripadnika generacije Z odgovorilo potvrdno. Među baby boomerima, ipak, njih 22,14 posto potpuno se slaže s ovom tvrdnjom.
Takvi različiti generacijski stavovi o svetu rada i prioritetima u životu u mnogim firmama dovode do velikih problema. Dok stariji mladima prebacuju da su sebični, lenji, samo paze na svoju komociju i nepouzdani su, ovi o starijima govore da su nefleksibilni, staromodni i da odbijaju prihvatiti nove tehnologije.
Ti konflikti unutar firmi su već poprimili tolike razmere da mnoge angažuju odlično plaćene spoljne savetnike kojima je glavni cilj posredovati u sporovima i objasniti starijima kako razmišlja generacija Z.
A oni žele promene: fleksibilne modele radnog vremena, spremnost na prihvatanje novih tehnoloških rešenja, ukidanje krutih hijerarhijskih struktura i transparentnost u procesima donošenja odluka. To nema veze s lenjošću, već s modernim vremenima i promenjenom situacijom na tržištu rada.
