Dok su oči svetske javnosti uprte u žarišta na istoku Evrope i Bliskom istoku, u srcu „Starog kontinenta“ odigrava se politička drama koja bi mogla temeljno da uzdrma bezbednosnu arhitekturu Zapada. Francuska je, prema navodima izvora bliskih tamošnjoj političkoj sceni, učinila korak bez presedana u modernoj istoriji – u parlamentarnu proceduru ušao je zvaničan zahtev za povlačenje ove zemlje iz Severnoatlantske alijanse (NATO).
Ovaj potez nije samo birokratska formalnost; on predstavlja kulminaciju dugogodišnjeg nezadovoljstva dela francuske političke elite ulogom koju NATO, a pre svega Sjedinjene Američke Države, imaju u diktiranju spoljne politike Evrope. Ako bi se ovaj scenario ostvario, to bi bio geopolitički zemljotres kakav nije viđen decenijama.
Šta zapravo podrazumeva ovaj predlog?
Informacije ukazuju na to da je predlog podnet pozivajući se na famozni član 13. Severnoatlantskog ugovora. Ovaj član pravno omogućava državama članicama da, nakon određenog perioda, napuste savez. Do sada, iako je bilo mnogo retorike i pretnji (setimo se samo mandata bivšeg predsednika Donald Trump-a), nijedna članica nije otišla toliko daleko da formalizuje ovaj proces kroz svoje zakonodavno telo.
Inicijativa dolazi iz krugova koji smatraju da je Francuska izgubila svoj suverenitet i da je postala „vazal“ Vašingtona. Zagovornici izlaska tvrde da članstvo u NATO savezu više ne garantuje mir, već naprotiv – uvlači Francusku u sukobe koji nisu u njenom nacionalnom interesu, povećavajući rizik od direktne konfrontacije sa nuklearnim silama poput Rusije ili Kine.
Duh Charles de Gaulle-a ponovo u Parizu
Da bismo razumeli ovaj potez, moramo se vratiti u prošlost. Francuska nije obična članica NATO-a; ona je zemlja sa dugom tradicijom prkosa anglosaksonskoj dominaciji. Čuveni general i predsednik Charles de Gaulle je 1966. godine doneo šokantnu odluku da povuče Francusku iz integrisane vojne komande NATO-a.
Tada je De Gaulle proterao sve strane vojne baze sa francuskog tla, insistirajući na tome da Pariz mora imati potpunu kontrolu nad sopstvenom nuklearnom odbranom i vojskom. Francuska se u potpunosti vratila u vojne strukture tek 2009. godine, za vreme mandata predsednika Nicolas Sarkozy-ja.
Današnji predlog u parlamentu mnogi vide kao povratak na tu degolovsku politiku „strateške autonomije“. Političari poput lidera partije Les Patriotes, Florian Philippot-a, već dugo i glasno zagovaraju tezu da je NATO zastarela mašinerija koja služi isključivo interesima vojne industrije SAD-a, a na štetu evropskih ekonomija i bezbednosti.
Ekonomske i bezbednosne posledice
Argumenti za izlazak nisu samo ideološki, već i praktični. Pristalice izlaska navode da bi napuštanje saveza oslobodilo ogromna finansijska sredstva koja Francuska trenutno izdvaja za zajedničke NATO budžete i misije. Takođe, veruje se da bi nezavisna Francuska mogla da igra ulogu posrednika u velikim svetskim sukobima, poziciju koju je izgubila svrstavanjem na jednu stranu.
S druge strane, kritičari upozoravaju da bi ovakav potez mogao da izoluje Francusku unutar Evropske unije i da oslabi kolektivnu odbranu kontinenta u trenutku kada je ona najpotrebnija. Ipak, činjenica da je predlog stigao do parlamentarne procedure govori o tome da je tabu tema postala legitimno političko pitanje.
Zaključak
Podnošenje predloga za izlazak iz NATO saveza u francuskom parlamentu predstavlja prekretnicu koja se ne sme ignorisati, bez obzira na ishod glasanja. Ovaj čin šalje snažnu poruku Briselu i Vašingtonu da evropsko jedinstvo nije bezuslovno i da nacionalni interesi ponovo izbijaju u prvi plan. Čak i ako predlog ne dobije većinu u ovom trenutku, on je otvorio vrata za debatu koja će oblikovati budućnost Evrope. Francuska je još jednom pokazala da ima hrabrosti da postavlja pitanja koja se drugi ne usuđuju ni da šapnu. Svet sa pažnjom čeka sledeći potez Pariza.
