Zamislite scenu koja više podseća na apokaliptični film nego na zimsku idilu: zarđale korpe žičara koje se sablasno ljuljaju na vetru, prazne ugostiteljske kućice sa polomljenim prozorima i padine koje su, usred januara, prekrivene blatom i suvom travom umesto belim pokrivačem. Ovo nije scenario za horor film, već surova realnost sa kojom se suočava Evropa.
Širom kontinenta, od francuskih Alpa do italijanskih Dolomita, stotine skijališta se tiho gase, pretvarajući se u takozvana „odmarališta duhova“. Globalno zagrevanje i klimatske promene više nisu samo teorija o kojoj se debatuje na naučnim konferencijama; one su stigle na naplatu, a prve žrtve su zimski turistički centri na nižim nadmorskim visinama.
Kada „belo zlato“ prestane da pada
Decenijama je skijanje bilo motor ekonomskog razvoja za mnoga izolovana planinska sela. Sneg je bio „belo zlato“ koje je donosilo turiste, novac i radna mesta. Međutim, porast prosečne globalne temperature doveo je do toga da se snežna granica nemilosrdno pomera naviše.
The earliest skeletons of collapse. Ghost ski resorts scattered across the Alps are what ecological overshoot looks like before the food systems fail. pic.twitter.com/o0MdrtZxF2
— Lyle Lewis (@Race2Extinct) December 31, 2025Stručnjaci za klimatologiju upozoravaju da skijališta koja se nalaze ispod 1.500 metara nadmorske visine vode izgubljenu bitku. Zime postaju kraće, padavine su sve češće u obliku kiše koja ispire i ono malo snega što padne, a topla proleća stižu znatno ranije.
Mnogi centri su pokušali da se bore protiv prirode koristeći topove za veštački sneg. Ipak, proizvodnja veštačkog snega zahteva ogromne količine vode i električne energije, što u doba energetske krize postaje finansijski neodrživo. Pored toga, za veštački sneg su i dalje potrebne niske temperature – ako je napolju plus, ni najmoderniji topovi ne mogu pomoći.
Groblja čelika u srcu prirode
Ono što ostaje iza propalih investicija je ekološki i estetski problem. Širom Evrope sada postoji ogroman broj napuštenih instalacija. Stubovi žičara, kilometri čeličnih sajli i betonske konstrukcije ostaju da trunu u prirodi jer je njihovo uklanjanje izuzetno skupo.
U Francuskoj, na primer, organizacija Mountain Wilderness aktivno radi na demontaži ovih „ožiljaka“ na planinama, ali posao je ogroman. Procenjuje se da samo u toj zemlji postoji više od 3.000 napuštenih instalacija. Lokalne opštine, koje su bankrotirale zbog nedostatka turista, često nemaju sredstava da plate uklanjanje stare infrastrukture, pa planine ostaju zarobljene u vremenu, kao spomenici jedne prošle ere.
Climate change leaves ski fields skimpy across Europe https://t.co/UYTXpzHrwb
— TheRightBlue (@therightblue) December 28, 2025Ekonomska katastrofa za lokalne zajednice
Zatvaranje skijališta nije samo gubitak staze za rekreaciju; to je udarac u srce lokalne ekonomije. Hoteli, restorani, škole skijanja i prodavnice opreme gube svrhu postojanja. Mladi ljudi su primorani da napuštaju svoja rodna mesta u potrazi za poslom u velikim gradovima, ostavljajući za sobom sela u kojima prosek godina drastično raste.
Neki centri pokušavaju da se „prepakuju“ i okrenu održivom turizmu koji traje cele godine – nudeći brdski biciklizam, planinarenje i velnes centre. Međutim, tranzicija je spora i bolna, a prihodi od letnjeg turizma retko mogu da pariraju onome što je donosila zimska sezona u svojim zlatnim danima.
Zaključak
Slika evropskih planina nepovratno se menja pred našim očima, a napuštene žičare stoje kao nemi svedoci klimatske krize. Ono što se nekada smatralo sigurnim izvorom prihoda i zabave, sada postaje lekcija o krhkosti ekonomije zasnovane na vremenskim prilikama. Za mnoga mesta povratka na staro nema, a budućnost će zavisiti isključivo od njihove sposobnosti da se prilagode svetu u kojem su zime sve zelenije. Ovo je poziv na buđenje ne samo za turističke radnike, već i za sve nas da preispitamo svoj odnos prema prirodi. Planine će ostati tu, ali način na koji uživamo u njima moraće drastično da se promeni.
