Iako je evro zvanično ušao u naše živote pre više od dve decenije, a šarene novčanice evra postale svakodnevica širom Evrope, duh stare, voljene nemačke valute i dalje živi – i to bukvalno. Za mnoge ljude na Balkanu, nemačka marka je bila simbol stabilnosti i „čvrsta valuta“ u nesigurnim vremenima, ali čini se da ni sami građani Nemačke nisu spremni da se u potpunosti oproste od nje.
Najnoviji podaci koje je objavila Deutsche Bundesbank otkrivaju fascinantnu činjenicu koja zvuči gotovo neverovatno: u domovima širom Nemačke, sakriveno ispod dušeka, u starim knjigama ili zaboravljenim fiokama, i dalje se nalazi bogatstvo u vrednosti od preko 12 milijardi nemačkih maraka.
Gde se krije to silno blago?
Kada se ta ogromna suma preračuna, dolazimo do podatka da Nemci (ali i strani državljani koji su nekada radili u Nemačkoj) kod sebe drže oko 6,24 milijarde evra u staroj valuti. Postavlja se logično pitanje – gde su te pare?
Stručnjaci iz Deutsche Bundesbank navode da novac najčešće nije svesno sačuvan kao suvenir. Naprotiv, reč je o zaboravljenom blagu. Novčanice i kovanice često isplivaju na svetlost dana u najneobičnijim situacijama:
- Tokom renoviranja starih kuća, kada se ruše zidovi ili podižu podovi.
- Prilikom nasleđivanja imovine, kada unuci u kućama svojih baka i deka pronađu „štek“ u kutijama za keks, starim zimskim kaputima ili čak ušiven u posteljinu.
- U zaboravljenim sefovima ili među stranicama starih enciklopedija.
Fenomen koji ne postoji u drugim zemljama
Ono što Nemačku izdvaja od ostalih članica evrozone jeste politika njene centralne banke. Dok su zemlje poput Francuske, Italije ili Španije postavile striktne rokove do kojih su građani mogli da zamene stare franke, lire ili pezete, Nemačka je odlučila da igra na kartu poverenja i strpljenja.
Deutsche Bundesbank je jedna od retkih institucija koja nije postavila vremensko ograničenje za zamenu maraka. To znači da, ako danas pronađete novčanicu od 100 maraka iz osamdesetih godina, možete je bez ikakvih problema, i što je najvažnije – bez ikakve provizije, zameniti za evre u bilo kojoj filijali ove banke. Fiksni kurs koji je uspostavljen prilikom prelaska na evro i dalje važi: 1,95583 marke za jedan evro.
Ova politika „otvorenih vrata“ verovatno je jedan od razloga zašto se građanima ne žuri. Znaju da njihov novac neće izgubiti vrednost preko noći i da uvek imaju sigurnu luku za zamenu.
Emotivna povezanost i kolekcionarstvo
Ne treba zanemariti ni psihološki faktor. Nemačka marka je bila simbol „privrednog čuda“ (Wirtschaftswunder) nakon Drugog svetskog rata. Za starije generacije, ona predstavlja ponos, stabilnost i težak rad. Mnogi čuvaju određene novčanice iz čiste nostalgije, kao uspomenu na neka, po njihovom mišljenju, bolja i sigurnija vremena.
Takođe, postoji i značajno tržište kolekcionara. Određene serije novčanica ili retke kovanice danas vrede znatno više od svoje nominalne vrednosti, pa ih numizmatičari ljubomorno čuvaju, ne želeći da ih vrate u banku. Ipak, najveći deo od onih 12 milijardi čine „obične“ pare koje su jednostavno zaboravljene ili zagubljene tokom decenija.
Zaključak
Činjenica da se i posle više od dvadeset godina od uvođenja evra milijarde maraka i dalje nalaze u privatnom posedu svedoči o dubokom tragu koji je ova valuta ostavila u kulturi i ekonomiji. Nemačka marka nije bila samo sredstvo plaćanja, već simbol poverenja koje, očigledno, ni vreme ni nova valuta nisu uspeli potpuno da izbrišu. I dok Deutsche Bundesbank svake godine beleži milionske zamene, tempo kojim se marke vraćaju sugeriše da će proći još mnogo decenija pre nego što poslednja „dojč marka“ završi u trezoru. Za one koji slučajno pronađu stari „štek“ svojih roditelja ili baka, ovo je dobra vest – to nije bezvredni papir, već novac koji i dalje ima svoju upotrebnu vrednost. Zato, sledeći put kada budete prelistavali stare knjige na tavanu, obratite pažnju, možda se u njima krije mali zaboravljeni imetak.
