Preko 3.000 data centara u Evropi – zašto internet infrastruktura postaje ekološki problem koji se više ne može ignorisati

Svaki put kada nešto guglate, pustite film na nekoj streaming platformi, pošaljete mejl ili tražite odgovor od AI asistenta – negde u Evropi se uključuje server.

Taj server troši struju. Greje se. Hlađenje koje ga sprečava da pregori troši još struje – i ogromne količine vode.

Pomnožite to s milijardama upita dnevno, s hiljadama servera po jednom objektu i s više od 3.000 data centara razbacanih po evropskom kontinentu – i dobijate infrastrukturu čiji ekološki otisak više nije sitna beleška u izveštajima o održivosti. Postao je ozbiljan politički, energetski i ekološki problem.

Brojka koja iznenađuje: 3.000+ data centara samo u Evropi

Evropa ima više od 3.000 aktivnih data centara. Samo u Nеmačkoj ima ih oko 500, Ujedinjeno Kraljevstvo broji sličan broj, a Holandija – relativno mala zemlja – dom je nekim od najvećih i najprometnijih centara na kontinentu.

Ali broj nije jedini podatak koji impresionira. Važnija je veličina i energetska potrošnja centara koji su nastajali poslednjih godina – jer novu generaciju podatkovnih centara pokreće AI, a AI je po svojoj energetskoj pohlepi nešto sasvim drugačije od tradicionalnih serverskih farmi.

Klasičan Google pretragu zahteva oko 0,3 watčasa električne energije. Jedno pitanje postavljeno AI asistentu zahteva između 10 i 30 puta više – zavisno od složenosti modela. Pomnožite to s milionima upita koji se dešavaju simultano i dobijate eksponencijalni rast potražnje za strujom koji ni najoptimistaniji planovi iz 2020. nisu predvideli.

Koliko struje data centri zapravo troše

Prema podacima Međunarodne agencije za energiju, data centri globalno su 2024. godine potrošili između 300 i 400 teravat-sati električne energije – više od ukupne godišnje potrošnje mnogih evropskih zemalja.

Evropski data centri čine oko 20 do 25 odsto te globalne cifre – što znači da samo europska serverska infrastruktura troši više struje od, na primer, cele Španije na godišnjem nivou.

I rast potrošnje nije linearan – on ubrzava. Procenjuje se da bi do 2030. godine, ako se nastavi trenutni trend ekspanzije AI infrastrukture, data centri mogli duplirati svoju ukupnu potrošnju električne energije u odnosu na 2023. godinu.

Za Evropu, koja se istovremeno bori s energetskom tranzicijom, dekarbonizacijom i smanjenjem zavisnosti od fosilnih goriva – ovaj rast predstavlja ozbiljan izazov za energetske sisteme koji nisu projektovani za ovakvu potražnju.

Voda – manje vidljiv ali jednako zabrinjavajući problem

Potrošnja struje je bar vidljiva u računima i izveštajima. Potrošnja vode je dugo bila ispod radara javnosti – ali više nije.

Data centri se hlade vodom. Preciznije, u sistemu rashladnih tornjeva i evaporativnog hlađenja koji drži servere u radnom opsegu temperature, velika količina vode isparava. Taj proces je neophоdan – serveri koji pregore ne rade, a data centri koji ne rade ne zarađuju.

Ali cifre su zastrašujuće. Jedan veći data centar može potrošiti između pet i deset miliona litara vode dnevno – koliko ceo manji grad. Google je 2022. objavio da su njegovi data centri te godine potrošili oko 20 milijardi litara vode. Microsoft-ovi centri potrošili su sličnu količinu. Ovi podaci odnose se samo na direktnu potrošnju – bez vodе potrebne za proizvodnju električne energije koja ih napaja.

Holandija, dom nekih od najvećih evropskih data centara, već je uvela moratorijum na gradnju novih objekata u pojedinim opštinama upravo zbog vodnih resursa. Lokalne zajednice koje se suočavaju s periodičnim sušama i padom nivoa podzemnih voda nisu više voljne da dele te resurse s korporativnim serverskim farmama koje zahtevaju milione litara dnevno.

Holandija kao upozoravajući primer

Slučaj Holandije je posebno indikativan – i upozoravajući za celu Evropu.

Amsterdam i okolina postali su u poslednjoj deceniji jedno od najprivlačnijih mesta u Evropi za data centre, zahvaljujući odličnoj fiberoптičkoj infrastrukturi, stabilnom energetskom sistemu i poslovnom okruženju. Kompanije poput Amazona, Googlea, Microsofta i Equinixa izgradile su ogromne objekte u AMS regionu.

Ali vlast u Amsterdamu je 2019. godine uvela prve restrikcije, a narednih godina i faktički moratorijum na nove data centre u metroplitanskom pojasu. Razlozi su bili trostruki: energetska mreža nije mogla da apsorbuje potražnju, vodeni resursi su bili pod pritiskom i lokalna zajednica je počela da se buni protiv industrije koja zauzima ogromne površine, ne zapošljava mnogo ljudi, ali troši enormne resurse.

Taj amsterdam-ski model – brza ekspanzija praćena nagnom blokadom – ponavlja se u nešto drugačijim oblicima širom Evrope.

AI revolucija kao akcelerator problema

Sve ovo što opisujemo nije novo – data centri postoje decenijama i njihov energetski otisak se dugo prati. Ono što je novo – i što je dramatično promenilo obim problema – jeste eksplozija generativne veštačke inteligencije.

ChatGPT, Gemini, Claude, Grok i deseci njihovih konkurenata i derivata zahtevaju za svoju obuku i operativni rad neusporedivo više resursa nego tradicionalne internet usluge.

Obuka jednog velikog jezičkog modela kao što je GPT-4 procenjuje se da je potrošila između 50.000 i 100.000 megavat-sati električne energije – koliko prosečno domaćinstvo u Srbiji potroši za 10.000 do 20.000 godina. To je jednokratan trošak. Inferеncija – svaki put kada neko postavi pitanje tom modelu – nastavlja da akumulira potrošnju kontinuirano.

Prema nekim procenama, do 2030. godine samo AI infrastruktura mogla bi odgovarati za 10 odsto ukupne globalne potrošnje električne energije – cifra koja bi pre samo pet godina bila odbačena kao nerealna.

Šta industrija radi – i šta ne radi dovoljno

Industrija data centara svesna je problema i aktivno komunicira o naporima za smanjenje ekološkog otiska. Ali između komunikacije i stvarnih rezultata – jaz je vidljiv.

Obnovljivi izvori energije – većina velikih kompanija kao što su Google, Microsoft i Amazon ima zvanične obaveze da do određene godine pokriju 100 odsto potrošnje obnovljivim izvorima. Google tvrdi da je to postigao. Ali „pokriti 100 odsto obnovljivim“ ne znači uvek i „raditi isključivo na obnovljivoj energiji u svakom trenutku“ – te obaveze se često ispunjavaju kupovinom sertifikata o obnovljivoj energiji, ne direktnom konzumacijom.

Efikasniji rashladni sistemi – postoji značajan tehnološki napredak u hlađenju servera. Uranjanje servera u ne-provodljive tečnosti, korišćenje hladnog vazduha iz okoline (free cooling) u nordijskim klimama, toplinska pumpe koje recikliraju toplotu – sve su to mere koje smanjuju potrošnju vode i struje. Ali implementacija je neravnomerna i spora.

Povratna upotreba toplote – jedan od zanimljivijih pristupa jeste vraćanje toplote koju data centri generišu u lokalnu toplovodnu mrežu. Finska, Danska i Švedska imaju primere data centara koji zagrevaju stambene zgrade u okolini, pretvarajući ono što bi bio otpadni produkt u koristan resurs. Ovaj model postoji, ali nije mainstream.

Regulativa koja kasni za industrijом

Evropska unija prepoznala je ovaj problem i pokušava da reaguje regulatornim okvirom.

Direktiva o energetskoj efikasnosti EU zahteva od data centara iznad određene veličine da izveštavaju o potrošnji energije i vode, da postave ciljeve efikasnosti i da razmatraju ponovnu upotrebu otpadne toplote. EU šema za energetske oznake data centara – slično kao energetske klase kućnih aparata – razmatrana je kao instrument transparentnosti koji bi pritisnuo kompanije ka efikasnijim rešenjima.

Ali regulatorni procesi su spori, a industrija se razvija brže. Do momenta kada zakonodavstvo stupi na snagu, tehnološki pejzaž je već promenjen, a kapaciteti koji su izgrađeni bez strogih normi ostaju godinama u pogonu.

Srbija i Balkan – što dolazi i ovamo

Ovo nije samo priča o Holandiji, Nеmačkoj ili Irskoj. Ovaj trend ima direktne implikacije i za Balkan – uključujući Srbiju.

S rastom cena zakupa data centar kapaciteta u zapadnoj Evropi i s restrikcijama koje uvode holandske i irske vlasti, deo investicionog interesa počinje da gleda prema jugostoku. Srbija, sa relativno povoljnim cenama električne energije, sve boljom fiberoптičkom infrastrukturom i ambicijama za digitalni razvoj, već privlači interesovanje.

To može biti ekonomska šansa – data centri zapošljavaju inženjere, plaćaju porez i privlače visokotehnološke kompanije. Ali može biti i ekološki teret ako se ne uvede adekvatan regulatorni okvir koji zahteva energetsku efikasnost, obnovljive izvore i odgovornu upotrebu vodnih resursa.

Iskustvo Holandije govori šta se dešava kada se to ne uradi na vreme.

Internet koji nismo zamišljali da je takav

Postoji raširena percepcija interneta kao nečeg nematerijalnog – oblak, digitalni prostor, virtuelni svet koji postoji negde „tamo“ i koji nema fizički otisak.

Ta percepcija je pogrešna. Internet je izuzetno materijalan. Svaki klik, svaki mejl, svaki strimovani film, svaki AI-generisani tekst – sve to postoji zahvaljujući fizičkim zgradama, fizičkim serverima, fizičkim rashladnim sistemima koji troše fizičku struju i fizičku vodu.

Kada su te zgrade izgrađene od betona i čelika, napajane strujom iz obnovljivih izvora i rashlađene sistemima koji recikliraju vodu – internet može biti deo zelene budućnosti. Kada su napajane ugljom, a rashladne kule gutaju rečnu vodu u regionima koji se suše – digitalna revolucija dolazi s ekološkim računom koji niko nije uračunao.

Taj račun sada dospeva. I više od 3.000 evropskih data centara čeka da vidimo kako ćemo ga platiti.