Ruska ekonomska tvrđava: Fasada od čelika, temelji od stakla?

Kada su pre više od tri godine uvedene do tada neviđene ekonomske sankcije, većina zapadnih analitičara predviđala je brz i potpun kolaps ruske ekonomije. Očekivao se finansijski slom, masovna nezaposlenost i drastičan pad životnog standarda. U jesen 2025. godine, slika je, na prvi pogled, iznenađujuće drugačija.

Zvanični podaci iz Moskve pokazuju rast BDP-a, niska stopa nezaposlenosti drži socijalni mir, a rublja je, nakon početnog šoka, relativno stabilna. Mnogi se sa pravom pitaju: kako je ovo moguće? Da li sankcije ne deluju ili se iza prividne stabilnosti krije jedna sasvim drugačija priča?

Odgovor je da je ruska ekonomija zaista pokazala iznenađujuću otpornost, ali ta otpornost je postignuta drastičnom transformacijom koja je stvorila čeličnu fasadu, dok temelji dugoročnog prosperiteta postaju sve tanji i krhkiji.

Iluzija rasta – motor ratne ekonomije

Glavni pokretač prividnog ekonomskog zdravlja Rusije je njena transformacija u ratnu ekonomiju. Ogromna državna sredstva, koja su se nekada ulagala u infrastrukturu, zdravstvo ili obrazovanje, sada se upumpavaju u vojno-industrijski kompleks. Fabrike koje proizvode tenkove, municiju i dronove rade u tri smene. Zaposleni u ovim sektorima primaju visoke plate, a novac se isplaćuje i stotinama hiljada vojnika i njihovim porodicama.

Sva ova aktivnost se meri i ulazi u obračun bruto domaćeg proizvoda (BDP). Dakle, kada čujete da ruski BDP raste, imajte na umu da taj rast dominantno dolazi od proizvodnje oružja, a ne od proizvodnje dobara i usluga koje poboljšavaju životni standard prosečnog građanina. To je rast podstaknut adrenalinom državne potrošnje, koji ne odražava zdravlje civilnog, privatnog sektora.

Zaobilaženje sankcija: Globalna igra mačke i miša

Drugi stub otpornosti je sposobnost Moskve da zaobiđe sankcije i preusmeri svoje ključne izvozne tokove.

• Energetski pivot ka Aziji: Dok je Evropa drastično smanjila uvoz ruskih energenata, Rusija je uspešno preusmerila ogromne količine nafte i gasa ka novim tržištima, pre svega Kini i Indiji. Iako se ovi energenti često prodaju po sniženim cenama, obim prodaje je dovoljno velik da obezbedi stalan priliv deviza u državni budžet.
• „Siva“ mreža uvoza: Za ključne tehnološke komponente sa Zapada, Rusija se oslanja na složenu mrežu posredničkih zemalja. Države centralne Azije, Turska, Ujedinjeni Arapski Emirati i Kina postale su ključni habovi preko kojih se zapadna roba – od mikročipova do rezervnih delova za avione – „prepakuje“ i uvozi u Rusiju, zaobilazeći sankcije.

Cena otpornosti: Dugoročni temelji koji pucaju

Ova kratkoročna stabilnost, međutim, ima ogromnu dugoročnu cenu. Dok je fasada čvrsta, temelji ruske ekonomije polako pucaju na nekoliko ključnih mesta.

1. Tehnološka stagnacija: „Sivi“ uvoz može da zakrpi rupe, ali ne može da zameni direktan pristup najnovijim zapadnim tehnologijama i znanju. Dugoročno, ovo će dovesti do tehnološkog zaostajanja u ključnim industrijama, od avijacije do IT sektora, smanjujući globalnu konkurentnost.
2. „Odliv mozgova“ (Brain Drain): Stotine hiljada visokoobrazovanih profesionalaca – inženjera, programera, naučnika – napustilo je Rusiju od početka rata. To je nenadoknadiv gubitak ljudskog kapitala koji će se osećati decenijama.
3. Kanibalizacija budućnosti: Svaka rublja koja se danas potroši na proizvodnju projektila je rublja koja nije uložena u izgradnju novih škola, bolnica, puteva ili u naučna istraživanja. Rusija trenutno troši svoju budućnost da bi finansirala sadašnjost.
4. Strukturna deformacija: Ekonomija postaje sve zavisnija od države i vojne industrije, dok se privatni sektor guši. To smanjuje inovativnost, preduzetništvo i sposobnost ekonomije da se prilagođava promenama.

Zaključak: Kratkoročno preživljavanje protiv dugoročnog prosperiteta

Analiza ruske ekonomije u jesen 2025. godine je priča o dva narativa. Jedan je priča o iznenađujućoj taktičkoj otpornosti i sposobnosti države da mobilizuje resurse kako bi izdržala ogroman spoljni pritisak.

Drugi, mnogo važniji narativ, jeste priča o strateškom žrtvovanju. Kremlj je uspeo da stabilizuje ekonomiju u sadašnjosti, ali cena za to je dugoročna ekonomska i tehnološka marginalizacija. Model zasnovan na ratnoj proizvodnji je otporan, ali nije održiv.

Pitanje više nije da li će sankcije „srušiti“ Rusiju – očigledno je da kratkoročno neće. Pravo pitanje je kakva će Rusija izaći iz ove izolacije za deset ili dvadeset godina. Trenutni pokazatelji sugerišu da će to biti ekonomija koja je preživela, ali po cenu svoje buduće vitalnosti i prosperiteta.