Kada pomislimo na veliku belu ajkulu, prva asocijacija je obično kultni film „Ajkula“ ili scene predatora koji patroliraju obalama Australije i Južne Afrike. Međutim, malo ljudi zna da je Sredozemno more, omiljena letnja destinacija miliona turista, vekovima bilo dom ovoj veličanstvenoj vrsti. Nažalost, najnovija naučna istraživanja donose poražavajuće vesti: nekadašnji vladar dubina postao je „duh“ Mediterana i nalazi se na samoj ivici biološkog opstanka.
Ono što je nekada bila zdrava populacija vrhunskog predatora, danas je svedeno na statističku grešku, a naučnici pale crvene alarme upozoravajući da bismo mogli biti svedoci potpunog nestanka ove vrste iz evropskih voda u toku naše generacije.
Alarmantni podaci sa Univerziteta u Bolonji
Nova studija, koju su predvodili istraživači sa institucije University of Bologna, bacila je svetlo na mračnu sudbinu ovih životinja. Koristeći napredne metode analize DNK, naučnici su upoređivali genetski materijal uzet iz istorijskih uzoraka – čeljusti i zuba koji se čuvaju u muzejima i privatnim kolekcijama širom Mediterana – sa retkim modernim uzorcima.
Rezultati su šokantni. Utvrđeno je da je genetska raznolikost mediteranske populacije velikih belih ajkula na istorijskom minimumu. Zašto je ovo važno? U biologiji, mala genetska raznolikost znači da vrsta nema kapacitet da se prilagodi promenama u okolini, bolestima ili klimatskim promenama. To je, zapravo, predvorje izumiranja.
Kako je došlo do ovoga?
Nije se desilo preko noći. Opadanje populacije traje decenijama, a glavni krivac je, očekivano – čovek. Iako velika bela ajkula u Mediteranu nikada nije bila meta komercijalnog lova na isti način kao tuna, ona je postala najveća žrtva takozvanog „prilova“ (bycatch).
- Ribarske mreže: Industrijski ribolov, posebno upotreba koča i dugih linija namenjenih lovu na plavoperajnu tunu i sabljarke, desetkovao je ajkule. One se često slučajno zapetljaju u mreže i uginu pre nego što budu oslobođene.
- Nedostatak hrane: Prekomerni izlov ribe kojom se ajkule hrane doveo je do toga da ovi predatori jednostavno gladuju. Bez dovoljno tune i foka (koje su u Mediteranu takođe ugrožene ili nestale, poput sredozemne medvedice), ajkule ne mogu da održe populaciju.
- Zagađenje: Mediteran je zatvoreno more sa intenzivnim pomorskim saobraćajem, što dovodi do akumulacije žive i plastike u organizmima na vrhu lanca ishrane.
Zašto ih ne viđamo?
Često se postavlja pitanje: „Ako su tu, zašto ih nikad ne vidimo?“ Istina je da su velike bele ajkule u Sredozemnom moru oduvek bile elusive (neuhvatljive). One se ovde ponašaju drugačije nego u okeanima – ne iskaču iz vode i retko prilaze obalama. Dubine Sredozemlja, posebno oko Sicilije, Malte i u Tirenskom moru, bile su njihova skrovišta i mrestilišta.
Danas je broj susreta sveden na nulu, ne zato što se kriju, već zato što ih gotovo više nema. Naučnici procenjuju da je populacija opala za drastičnih 50% do 90% u zavisnosti od regije, u poslednjih pola veka. Organizacija IUCN (International Union for Conservation of Nature) je ovu populaciju već klasifikovala kao kritično ugroženu (Critically Endangered), što je poslednji stepenik pre izumiranja u divljini.
Ekološke posledice nestanka
Možda će neko reći da je more bezbednije bez ajkula, ali to je ekološki gledano katastrofalno razmišljanje. Velika bela ajkula je apeks predator – čistač mora. Ona uklanja bolesne i slabe jedinke drugih vrsta, održavajući genetsku snagu plena i balansirajući ekosistem.
Nestanak predatora sa vrha piramide obično dovodi do takozvane „trofičke kaskade“. To znači da će se namnožiti manji predatori, koji će potom uništiti populacije sitnije ribe i algi, što na kraju može dovesti do „mrtvog mora“ u kojem komercijalni ribolov više neće biti moguć.
Zaključak
Sudbina velike bele ajkule u Sredozemnom moru je tužna priča o ljudskom nemaru i nekontrolisanoj eksploataciji prirodnih resursa. Istraživanja institucija poput University of Bologna nisu samo naučni radovi, već poslednji pozivi u pomoć za spas vrste koja je milionima godina gospodarila ovim vodama. Iako je situacija kritična, stručnjaci veruju da još uvek postoji tračak nade ako se hitno uvedu strože mere zaštite, zabrani određeni tip ribolova u ključnim zonama mresta i smanji zagađenje. Bez brzih i konkretnih akcija međunarodne zajednice, Sredozemlje će uskoro postati grobnica jednog od najstarijih i najsavršenijih predatora koje je priroda ikada stvorila, a mi ćemo biti generacija koja je dozvolila da se to dogodi. Gubitak ovog veličanstvenog bića bio bi nenadoknadiva šteta za biodiverzitet našeg plavog susedstva.
