Postoji pitanje koje milioni muškaraca postavljaju u krevetu, misleći da pomažu.
Žene gotovo jednoglasno kažu da je to najgore što mogu da čuju u tom trenutku.
I nije reč o nečem uvredljivom, agresivnom ni neukusnom. Naprotiv – reč je o pitanju koje dolazi iz prave namere, iz brige, iz želje da se partner oseti dobro. I upravo zato je toliko paradoksalno to što postiže tačno suprotno od onoga što je zamišljeno.
„Jesi li blizu?“ – ili njena varijanta „Hoćeš li uskoro?“ – prema istraživanjima i stručnjacima za seksualno zdravlje, to je jedan od najpouzdanijih načina da orgazam nestane u trenutku.
Istraživanje na 20.000 žena
Stranica za seksualnu edukaciju OMGYES sprovela je jedno od najobuhvatnijih istraživanja o ženskom seksualnom iskustvu – na uzorku od 20.000 žena. Jedan od nalaza koji je iznenadio i istraživače i širu javnost: pitanja o vremenskom okviru orgazma – „jesi li blizu“, „hoćeš li uskoro“ – dosledno se pojavljuju kao jedan od najčešćih okidača koji prekidaju put prema vrhuncu.
Žene u istraživanju nisu opisivale to pitanje kao bezazlenu smetnju. Opisivale su ga kao nešto što deluje poput alarma koji ih naglo izvuče iz stanja u koje su ušle s naporom i vremenom.
Jedna od učesnica je to opisala ovako: „Čim čujem to pitanje, u glavi mi počnu vrteti misli – ‘Traje li ovo predugo?’, ‘Je li mu dosadno?’, ‘Zašto ne mogu da se opustim?’. I orgazam jednostavno nestane. Kao da ste ugasili svetlo.“
Zašto ženski orgazam zahteva nešto sasvim specifično
Da bismo razumeli zašto ovo pitanje radi ono što radi, moramo razumeti kako ženski orgazam funkcioniše – a to je tema o kojoj se godinama nije dovoljno govorilo.
Za razliku od muškog orgazma, koji je u velikoj meri fiziološki refleks koji sledi relativno predvidiv obrazac uzbuđenja, ženski orgazam je daleko više vezan za psihološko stanje, osećaj sigurnosti, opuštenost i sposobnost da se ostane u trenutku.
Uzbuđenje kod žena gradi se postepeno i zahteva nešto što bi se moglo nazvati „mentalnim prostorom“ – stanjem u kom misli nisu usmerene na izvedbu, na procenu, na tajming ni na bilo šta osim na ono što se dešava. Svaki prekid tog stanja – svaki upad logičnog uma, evaluacije ili pitanja koje traži odgovor – može srušiti ono što je građeno.
Seksualni terapeuti objašnjavaju ovo kroz tzv. „Dual Control“ model – model dvostruke kontrole seksualnog odgovora. Prema ovom modelu, mozak ima istovremeno „gas“ – mehanizme uzbuđenja – i „kočnicu“ – mehanizme inhibicije. Seksualna uzbuđenost ne raste samo pritiskanjem gasa, nego jednako zavisi od toga da kočnica nije aktivna.
Pitanje „jesi li blizu?“ deluje upravo kao snažan pritisak na kočnicu. Nije namerno. Ali je neurobiološki gotovo neizbežno.
Šta se dešava u glavi u tom trenutku
Žene koje su opisivale svoja iskustva u istraživanjima gotovo uvek navode isti obrazac misli koji to pitanje pokreće.
Prva misao je interpretacija pitanja – i gotovo uvek je negativna. „Traje li predugo?“ je prva asocijacija, bez obzira na to što muškarac možda nije ni mislio na to. Zatim dolazi samoprocena – „zašto nisam bliža?“, „šta je sa mnom?“. Zatim briga – „da li ga zamaram?“, „da li se nudi iz ljubaznosti?“. I na kraju, svest da su se te misli pojavile, pa krivica zbog misli.
Sve to dešava se za sekunde. I sve to dovoljo je da uzbuđenje koje je gradjeno nestane.
Stručnjakinja za seks Annabelle Knight to opisuje ovako: „Pitanje ‘jesi li blizu’ unosi pritisak u najtanjim momentu. Umesto da osobi dopusti da ostane uronjena u osećaj, ono njen fokus prebacuje na izvedbu i tajming. Za mnoge žene to deluje kao požurivanje, a ne kao podrška.“
Paradoks dobre namere
Jedna od najdelikatnijih dimenzija ove teme je upravo ta – muškarci koji postavljaju to pitanje najčešće to rade iz iskrene brige.
Žele da znaju jesu li na pravom putu. Žele da budu u toku s partnerkom, da ne rade nešto što ne funkcioniše, da sinhronizuju sopstveni ritam. Neka istraživanja pokazuju i da neki muškarci postavljaju pitanje jer žele da sačekaju partnerku – što je, naravno, plemenita namera.
Ali namera i efekat su ovde u direktnoj koliziji.
Ono što se nudi kao podrška, prima se kao pritisak. Ono što je zamišljeno kao koordinacija, doживljava se kao ultimatum s tajmerom. I ono što bi trebalo da bude izraz pažnje prema partnerkinom iskustvu – pretvara se u njen unutrašnji monolog o tome da nije dovoljno brza, uzbuđena ili „dobra“ u seksu.
Jedan od razloga zbog kojeg žene o ovome retko otvoreno govore jeste upravo taj – teško je reći partneru da ga pitanje brine, a da se to ne doživi kao kritika. I tako pitanje ostaje, orgazam nestaje, a komunikacija koja bi mogla rešiti situaciju – ne dođe.
Orgazamski jaz – realan problem koji nije nova vest
Ovo nije tema koja postoji samo u istraživanjima. To je statistička stvarnost.
Heteroseksualne žene imaju znatno manje orgazama od muškaraca u seksualnim susretima – i taj „orgazamski jaz“ dokumentovan je u desetinama istraživanja tokom poslednjih decenija. Prema nekim procenama, samo jedna od pet žena može doživeti orgazam isključivo penetracijom. Ostatak zahteva kombinaciju stimulacije, opuštenosti, komunikacije i – možda najvažnijeg – odsustva pritiska.
Kolumnistica za teme veza i seksualnosti Tracey Cox ističe da „zabrinutost oko svršavanja stvara bespotrebnu anksioznost“ i da „toliko parova nepotrebno brine zbog orgazma kao cilja“. Paradoks je – što više obe strane fokusiraju pažnju na orgazam kao „cilj koji treba postići“, to je teže da on dođe prirodno.
Stručnjaci sve više govore o konceptu seksa koji nije usmeren na cilj, nego na iskustvo. Ne „radimo seks da bismo dostigli orgazam“, nego „delimo iskustvo bliskosti iz kog orgazam može – ali ne mora – nastati“. Ta promena perspektive menja čitavu dinamiku.
Šta da se kaže umesto toga
Dakle – ako „jesi li blizu?“ nije dobro pitanje, šta jeste?
Seksualni terapeuti i edukatori preporučuju pitanja koja su usmerena na trenutak i na iskustvo, a ne na tajming i ishod. Razlika je suptilna, ali enormna po efektu.
Umesto: „Jesi li blizu?“ – može se reći:
- „Sviđa li ti se ovo?“
- „Hoćeš li da nastavim ovako?“
- „Kako ti je sada?“
- „Šta bi htela da radim?“
Ova pitanja ne postavljaju roku ni cilj. Ona pozivaju na komunikaciju koja ostaje unutar trenutka, koja ne evaluira napredak prema nekom fiksnom odredištu. I – što je ključno – ona daju ženi prostora da sama vodi iskustvo, umesto da oseti da je neko spoljni procenjuje i posmatra je kao sat koji kasni.
Lažiranje orgazma – simptom, ne rešenje
Jedan od najvažnijih – i najtužnijih – podataka iz istraživanja o ovoj temi: pritisak koji stvara pitanje „jesi li blizu?“ kod nekih žena dovodi do lažiranja orgazma. Jednostavno, da bi se pritisak smanjio.
Prema istraživanjima, do 50 odsto žena ponekad ili često odglumi orgazam – najčešće upravo zato što osete da se od njih to „očekuje“ ili da je partner nervozan i nesiguran.
Lažiranje ne rešava problem – produbljuje ga. Partner koji misli da je sve u redu nema razloga da menja pristup. Žena ostaje bez zadovoljstva koje je zaslužuje i gradi naviku koja odgaja neiskrenost tamo gde bi intimnost trebalo da bude najdublja. Krug se zatvara.
Orgazam kao putovanje, ne odredište
Annabelle Knight je u razgovorima za medije rekla nešto što možda bolje od svega sažima suštinu ove teme: „Orgazam bi trebalo biti putovanje, a ne odredište.“
Ova rečenica, koliko god zvučala kao klišе, nosi u sebi nešto što menja sve ako se zaista razume.
Seks koji je uspešan samo ako završi orgazmom – nije seks koji je uspešan za ženu u velikom broju slučajeva. Seks koji se gradi na poverenju, prisutnosti, komunikaciji i odsutnosti pritiska – to je seks iz kojeg orgazam prirodno nastaje, bez da iko mora da pita „jesi li blizu“.
I kada niko ne pita – upravo onda je verovatno bliže nego ikad.
