U poslednje vreme društvene mreže, a naročito TikTok i Instagram, preplavljeni su snimcima naših ljudi koji su sreću potražili „preko bare“, tačnije za volanom ogromnih drumskih krstarica u Sjedinjenim Američkim Državama. Ovi videi često postaju viralni onog trenutka kada akteri pokažu svoje nedeljne platne liste (paychecks). Cifre su za naše uslove vrtoglave i često izazivaju nevericu, pa čak i šok kod prosečnog gledaoca na Balkanu.
Međutim, iza tih impresivnih brojeva krije se kompleksna priča o teškom radu, odricanju i specifičnom načinu života. Da li je vožnja kamiona u Americi zaista rudnik zlata ili hleb sa sedam kora? Istražili smo šta se krije iza kulisa ove popularne profesije i koliko novca zaista ostaje u džepu kada se „odbiju troškovi“.
Cifre od kojih se vrti u glavi: mit ili realnost?
Kada se govori o platama, važno je razlikovati nekoliko kategorija vozača, jer zarada nije ista za sve. U Americi se vozači grubo dele na „company drivers“ (vozače koji rade za firmu) i „owner-operators“ (vlasnike kamiona koji voze za sebe ili iznajmljuju svoje usluge).
Prema dostupnim podacima i svedočenjima vozača, početnik koji radi za kompaniju može očekivati zaradu koja varira, ali se često kreće u rasponu od 1.500 do 2.500 dolara nedeljno bruto. Da, dobro ste pročitali – nedeljno. Na godišnjem nivou, prosečna plata iskusnijeg vozača kompanije kreće se između 70.000 i 100.000 dolara, pa čak i više, zavisno od broja pređenih milja i vrste tereta (npr. prevoz opasnih materija ili „hazmat“ se plaća znatno više).
S druge strane, vlasnici kamiona (owner-operators) obrću mnogo veće sume. Njihov bruto prihod može ići i do 250.000 ili 300.000 dolara godišnje. Međutim, ovde dolazimo do ključne razlike između „prihoda“ i „profita“, koju mnogi u viralnim videima zaborave da napomenu.
Šta sve „jede“ platu američkog kamiondžije?
Ono što često ne vidimo na društvenim mrežama jesu rashodi. Dok vozač kompanije ima manje briga jer firma pokriva gorivo, popravke i osiguranje kamiona, on i dalje mora da računa na poreze koji u Americi nisu zanemarljivi. Neto zarada je ono što se donosi kući, a ona je umanjena za federalne i državne takse.
Za vlasnike kamiona, situacija je još drastičnija. Od onih impresivnih 300.000 dolara, oni moraju da plate:
- Gorivo: Ovo je ubedljivo najveći trošak, a cene dizela variraju od države do države.
- Održavanje i popravke: Delovi i ruke mehaničara u Americi su izuzetno skupi. Jedan kvar na motoru može koštati i preko 10.000 dolara.
- Osiguranje: Mesečne rate za osiguranje teretnih vozila su ogromne.
- Lizing ili kredit za kamion: Ako kamion nije otplaćen, mesečna rata može iznositi nekoliko hiljada dolara.
Kada se sve sabere i oduzme, vlasniku kamiona može ostati „čisto“ slično ili nešto više nego dobro plaćenom vozaču kompanije, ali uz mnogo više stresa i rizika.
Život u kabini: cena koja se ne meri dolarima
Novac je svakako glavni motiv zbog kojeg se ljudi, posebno sa Balkana, odlučuju na ovaj korak. Ipak, cena koja se plaća zdravljem i društvenim životom je visoka. Vozači kamiona u, takozvanoj, „Over the Road“ (OTR) vožnji provode na putu po tri ili četiri nedelje, nakon čega imaju svega nekoliko dana odmora kod kuće.
Život se svodi na nekoliko kvadrata kabine. Tuširanje se obavlja na pumpama kao što su Pilot, Flying J ili Love’s, hrana je često brza i nezdrava, a nedostatak fizičke aktivnosti uzima danak. Usamljenost je hronična bolest ove profesije. Propušteni rođendani, praznici i odrastanje dece su žrtva koju mnogi podnose zarad finansijske stabilnosti porodice.
Takođe, propisi su strogi. U Americi se vozi na elektronski dnevnik (ELD), koji strogo ograničava koliko sati smete voziti (obično 11 sati vožnje u okviru 14 sati radnog vremena), nakon čega sledi obavezan odmor od 10 sati. Svako kršenje se rigorozno kažnjava i može dovesti do gubitka CDL (komercijalne vozačke) dozvole.
Balkanska zajednica na američkim drumovima
Interesantno je da su ljudi sa naših prostora izgradili pravu imperiju u transportnom sektoru SAD-a. Grad Čikago se nezvanično smatra prestonicom balkanskih kamiondžija. Postoji ogroman broj kompanija čiji su vlasnici Srbi, Bosanci ili Hrvati, što novajlijama olakšava ulazak u posao jer ne moraju savršeno znati engleski jezik da bi počeli – dispečeri su često „naši“ ljudi.
Ova mreža podrške je ključna, ali i ona nosi svoje izazove. Konkurencija je velika, a tržište transporta (tzv. „market“) je promenljivo. U periodima kada je potražnja za prevozom mala, cene po milji padaju, a zarada se topi, dok rate za kamione ostaju iste.
Zaključak
Vožnja kamiona u Sjedinjenim Američkim Državama nesumnjivo nudi mogućnost zarade koja je nezamisliva za većinu profesija na Balkanu, pa čak i za mnoge kancelarijske poslove u samoj Americi. Ipak, viralni snimci pokazuju samo lepšu stranu medalje – onaj trenutak kada novac legne na račun. Realnost je da je to krvav novac, zarađen kroz hiljade pređenih milja, neprospavane noći i život u izolaciji daleko od najmilijih. Za mnoge je to privremeno rešenje da „stanu na noge“, kupe nekretninu ili pokrenu biznis, dok za druge postaje doživotni stil života koji, uprkos težini, pruža osećaj slobode na otvorenom putu. Pre nego što vas zaslepe cifre, važno je razumeti da se svaki taj dolar mora „odraditi“ dvostruko teže nego što to na ekranu izgleda.
