San o „evropskoj porodici“ za mnoge države Zapadnog Balkana, ali i za Ukrajinu i Moldaviju, decenijama je podrazumevao jasan cilj: punopravno članstvo, sto u Briselu i pravo glasa o sudbini kontinenta. Međutim, najnoviji vetrovi koji duvaju iz sedišta Evropske unije donose predlog koji je izazvao pravu buru među kandidatima. Na stolu je ideja o modelu koji bi se mogao nazvati „članstvo lajt“ – ulazak u jedinstveno tržište, ali bez ključeva političke moći.
Dokument do kojeg je došao uticajni medij Politico otkriva da evropske birokrate užurbano rade na planu postepene integracije. I dok neki u ovome vide pragmatičnu šansu za brži ekonomski rast, drugi strahuju da je reč o „utešnoj nagradi“ koja će kandidate zauvek ostaviti u predsoblju, bez stvarnog uticaja na donošenje odluka.
Dilema: Novčanik ili glas?
Suština novog predloga leži u razdvajanju ekonomskih privilegija od političkih prava. Prema ovom modelu, zemlje kandidati bi mogle postepeno da ulaze u sektore jedinstvenog tržišta EU. To bi u praksi značilo ukidanje carina, slobodan protok robe, usluga i, eventualno, radne snage, mnogo pre nego što država formalno postane članica.
Za privredu jedne Srbije, Crne Gore ili Ukrajine, ovo zvuči primamljivo. Pristup tržištu od 450 miliona ljudi bez birokratskih barijera mogao bi da donese investicioni bum. Međutim, postoji „kvaka“. Zauzvrat, te države ne bi imale svog komesara u Evropskoj komisiji, niti bi imale pravo glasa (a samim tim ni veta) u Savetu EU.
Ovaj predlog je podelio kandidate u dva tabora. S jedne strane su oni koji kažu: „Dajte nam ekonomiju da preživimo i razvijemo se, politika može da sačeka“. S druge strane su skeptici koji upozoravaju da bi pristanak na ovakav aranžman mogao da betonira status „drugorazrednih članica“ koje moraju da poštuju pravila Brisela, a ne mogu da utiču na njihovo donošenje.
Ukrajinski faktor i strah od blokade
Zašto se ova ideja baš sada gura u prvi plan? Odgovor je jednostavan: rat u Ukrajini i nefunkcionalnost same Unije.
Lideri EU su svesni da ne mogu da ostave Kijev na cedilu, ali su istovremeno prestravljeni idejom da u sistem odlučivanja, koji već sada jedva funkcioniše sa 27 članica, ubace ogromnu zemlju razorenu ratom, sa nerešenim granicama i ogromnim potrebama za poljoprivrednim subvencijama. Pored toga, tu su i države Zapadnog Balkana koje čekaju u redu već dvadeset godina.
Postojeći sistem, u kojem svaka zemlja članica ima pravo veta na ključne odluke (spoljna politika, porezi, proširenje), postao je noćna mora za Brisel. Često se dešava da jedna država (poput Mađarske u novije vreme) blokira odluke koje podržava ostalih 26. Proširenje na 30 ili 35 članica sa istim tim pravima veta bi, prema mišljenju mnogih u Briselu, paralisalo Uniju.
Zato je ideja „postepenog članstva“ zapravo pokušaj EU da zaštiti sopstvenu funkcionalnost. Oni žele da prošire zonu stabilnosti i ekonomskog uticaja, ali ne žele da rizikuju da novi članovi blokiraju rad institucija.
Reakcije kandidata: Oprez i sumnja
Reakcije iz prestonica zemalja kandidata su pomešane, a diplomate su oprezne. Dok zvaničnici iz nekih zemalja Zapadnog Balkana privatno priznaju da bi rani pristup fondovima i tržištu bio spasonosan, javno se drže stava da „punopravno članstvo nema alternativu“.
Strah je opravdan istorijskim iskustvom. Mnogi se sećaju raznih inicijativa koje su dolazile i prolazile, a da se suštinski status nije promenio. Ako bi pristali na model bez prava glasa, ko garantuje da bi ikada dobili to pravo? Da li bi to postalo trajno stanje, svojevrsni „evropski ekonomski protektorat“?
Osim toga, postavlja se pitanje dostojanstva i suvereniteta. Biti za istim stolom, ali morati da ćutiš dok drugi odlučuju o pravilima koja ćeš ti morati da primenjuješ u svojoj zemlji, politički je vrlo teško „prodati“ biračima kod kuće.
Šta sledi?
Dokument o kojem piše Politico sugeriše da bi ovaj model mogao biti predstavljen kao prelazno rešenje, a ne kao konačni cilj. Međutim, u politici, privremena rešenja često traju najduže.
Brisel će u narednom periodu morati da balansira između geopolitičke nužnosti da integriše Ukrajinu i Balkan, i unutrašnje potrebe da reformiše sopstvene institucije. Odluka o tome da li će se ići na „sve ili ništa“ ili na „korak po korak“ definisaće budućnost kontinenta za naredne decenije.
Zaključak
Novi plan iz Brisela stavlja zemlje kandidate pred tešku dilemu: prihvatiti vrabca u ruci u vidu ekonomskih benefita ili čekati goluba na grani u vidu punopravnog članstva. Dok postepena integracija nudi brži put do boljeg standarda i jedinstvenog tržišta, ona sa sobom nosi rizik političke marginalizacije. Evropska unija pokušava da reši sopstvene probleme funkcionalnosti pre nego što otvori vrata novim stanarima. Za kandidate, ključno pitanje ostaje da li je ovo stvarna odskočna daska ka potpunoj integraciji ili elegantan način da se drže na bezbednoj distanci od poluga moći. Naredni meseci doneće intenzivne diplomatske bitke u kojima će se krojiti nova mapa Evrope.
