Uoči velikog koncerta u niškoj Banovini, zakazanog za ovu subotu, 21. septembar, od 21 sat, pročitajte intervju za portal Media Press Srbija sa dr Neletom Karajlićem, jednim od najpoznatijih muzičara i autora sa ovih prostora. Ove godine se navršava tačno 40 godina od njegovog prvog koncerta u Nišu, kada je nastupao sa legendarnim sastavom „Zabranjeno pušenje”. Od tada do danas, Nele je kroz muziku, književnost i televiziju ostavio dubok trag u kulturi bivše Jugoslavije. U intervjuu Nele otkriva svoja sećanja na prve nastupe u Nišu, šta ga privlači ovom gradu, ali i šta publika može da očekuje od njegovog predstojećeg koncerta.
Svoj prvi koncert u Nišu održali ste pre punih 40 godina sa „Zabranjenim pušenjem”. Iako je od tada prošlo i dosta vremena i koncerata, da li ipak po nečemu pamtite taj nastup?
Taj je nastup bio u sklopu naše prve turneje koja nas je izbacila u sam vrh jugoslovenske rok muzike. Protutnjali smo gradovima od Vardara pa do Triglava, ali nam se put naglo zaustavio nakon afere „Crk’o Maršal”. Niš je, i tada, kao i sada imao svoj specifičan lokalni humor, pa je u tom smislu bio sličan Sarajevu. Kada god bih dolazio u vaš grad imao bih osjećaj da dolazim na neku posebnu planetu u kojoj važe pravila nepoznata u ostalom svemiru. Na kraju krajeva, ta je posebna „niška estetika” dala velika imena, ne samo u muzici („Galija”, „Kerber”), već i u književnosti (Stoiljković, Ćirić).
Poslednji put u Nišu ste nastupili pre pet godina sa svojim sadašnjim pratećim bendom „Osiromašeni uranijum” na Letnjoj pozornici. Kakve utiske nosite sa tog koncerta?
Bilo je uzbudljivo, kao i uvijek. Teško je da dođete u tako jedan specifičan grad, pred tako jednu posebnu publiku a da sa sobom ne odnesete impresivne utiske.
Kako smo čuli, imali ste želju da ponovo zasvirate u Nišu. Zbog čega?
Pa sve ovo što sam maloprije rekao me, na neki način, privlači Nišu: taj osjećaj da dolazim na autentičan, neponovljiv teren koji me uvjek i nanovo obraduje i nasmije.
Po čemu pamtite Niš i na šta Vas on asocira?
Ako ćemo da se vratimo u ono vrijeme stare Jugoslavije, za Niš me vežu dva pojma – televizori i Fudbalski klub Radnički. Radnički, zbog svoje neperdvidive igre u kojoj su bili u stanju da pobjede Hamburger Športferajn, ali i da izgube od Čukarićkog, a televizori, zato što sam prvi svoj televizor kupio poslije nastupa u Nišu, u vrijeme kad sam se kućio sa svojom novom porodicom.
Sredinom 90-ih godina nastupali ste sa „Zabranjenim pušenjem” na tada popularnim brucošijadama u niškoj Hali Čair zajedno sa drugim vodećim rok-bendovima tog doba, a urbana legenda kaže da ste u istom periodu nastupili i u Banovini i da je tom prilikom oboren rekord posete. Šta publika može očekivati od Vašeg predstojećeg nastupa koji je zakazan za 21. septembar u istom prostoru? Kakav će biti repertoar?
Biće pakao, kao i uvijek. Sigurno je da ćemo se podsjetiti velikih hitova „Zabranjenog pušenja” i svega onoga po čemu ljudi pamte i mene i moj bend, ali imamo i par iznenađenja, neke nove stvari, nešto manje očekivano. Nije mala stvar da sve te pjesme koje i danas izvodimo prežive toliko dugo vremena. Ja i danas ne mogu da vjerujem da je sve ono što smo mi radili tih osamdesetih preživjelo toliki period, čak i zemlju u kojoj je to nastalo. Te pjesme i dalje imaju neki poseban unutrašnji motor koji ih pokreće. Da se razumijemo, i mnogi drugi bendovi i njihove pjesme su opstale sve ove decenije, ali „Zabranjeno pušenje” nikada nije imalo ideju da bude mejnstrim. Mi smo oduvjek bili neka vrsta alternative, al’ su nas događaji izbacivali na površinu. Pa, naša dva najveća hita, „Zenica” i „Vukota” govore o dva ubistva! Eto koliko je nama bilo stalo da pravimo hitove!
Koju ste pesmu najduže pisali?
„Nedelja kad je otišao Hase” pisana je više od godinu dana. Mjerio sam svaku riječ „težinom svoga tijela“, kako je to Andrić volio da kaže. Mnogi autori pišu mnogo brže i lakše. Bora Čorba je umio da govori u stihu, a kod mene to ide teško, zapinje, i svaki put se preispitujem, pokušavam da nađem neku bolju riječ ili neku bolju rimu. Sa Hasetom je bilo još teže, jer je to pjesma o Titu, a izašla je pola godine nakon afere Maršal. Otuda sam za svaku aluziju pronalazio posebno rješenje. Na kraju je preživjela i Maršala i Jugoslaviju i „Zabranjeno pušenje“.
Kome je posvećena pesma „Guzonjin sin“?
„Guzonjin sin“ je kompozicija koja je govorila o jednoj anomaliji za koju smo mislili da postoji samo u komunizmu – bahatosti sinova rukovodećih glava. Međutim, institucija „Guzonjinog sina“ preživjela je dolazak demokratije. Bahatost je, manje-više ostala ista.
Do sada ste u profesionalnom smislu mnogo toga postigli, ipak, postoji li još neki neostvareni san, tj. nešto što biste želeli da ostvarite?
Da snimim televizijsku seriju po knjizi „Solunska 28“.
Da li se zbog nečega kajete u životu?
Kajem se što nisam postao fudbaler. Imao sam poziv da se priključim Pogonu Fudbalskog kluba Sarajevo koje je treniralo na Koševu neposredno pored moje zgrade. Ipak sam se okrenuo rokenrolu.
Šta možemo očekivati od Dr Neleta Karajlića u narednom periodu?
Prije svega, nove pjesme. Nešto ćemo odsvirati i u Nišu.
Ulaznice za niški koncert po ceni od 2000 rsd su u prodaji u Vintage Shop-u (Davidova 9) i pivnici „Nemir” (Učitelj Tasina 17).
Autor: Nikola Jovanović – Portal Media Press Srbija
Autor: Portal Media Press Srbija
