Nedostatak medicinskih radnika u Evropi se sve više popunjava stranim radnicima, ali to može dodatno produbiti krize u zemljama odakle oni dolaze. U Albaniji, gde je veliki broj medicinskih radnika otišao u inostranstvo, novi propisi zahtevaju da diplomci medicinskih škola tri godine rade u zemlji pre nego što mogu da odu ili, u suprotnom, moraju da plate punu školarinu.
Evropske zemlje, suočene sa starenjem stanovništva i manjkom lekara i medicinskog osoblja, sve više se oslanjaju na strane radnike, često iz susednih država. Međutim, prema Evropskoj agenciji za rad, ovaj „medicinski preslaganje” može poboljšati situaciju u zemljama koje regrutuju radnike, ali dodatno oslabi zdravstveni sistem u matičnim zemljama tih radnika.
Koje zemlje najviše zavise od stranih medicinskih radnika?
Migracije medicinskih radnika obično se odvijaju iz istočne i južne Evrope ka zapadnoj i severnoj Evropi. Rumunija, Španija i Francuska najčešće šalju medicinske sestre u inostranstvo, dok su Nemačka, Rumunija i Italija vodeći po izvozu lekara.
Irska i Švajcarska najviše zavise od stranih lekara i medicinskih sestara. U Švajcarskoj je udeo lekara obučenih u inostranstvu porastao sa 25% u periodu od 2000. do 2010. godine na gotovo 40% u protekloj deceniji. Norveška se takođe oslanja na strane lekare, dok Austrija u velikoj meri angažuje medicinske sestre iz drugih zemalja.
Domino efekat mobilnosti medicinskih radnika
„Mobilnost zdravstvenih radnika stvara domino efekat,” ističe istraživačica Isilda Mara iz Bečkog instituta za međunarodne ekonomske studije. Na primer, nemački lekari prelaze u Švajcarsku ili Austriju, a njihova radna mesta zauzimaju lekari iz susednih zemalja Evropske unije, dok te zemlje zatim popunjavaju praznine stručnjacima iz država van EU.
Ovaj trend je naročito izražen širom sveta, gde se mnogo medicinskih sestara i lekara iz zemalja Afrike i Latinske Amerike seli u zemlje poput SAD-a, Nemačke i Ujedinjenog Kraljevstva.
Rizik „odliva mozgova” za zdravstveni sistem
Iako medicinski radnici migracijom mogu obezbediti bolje plate i uslove rada, zemlje iz kojih dolaze gube investicije koje su uložile u njihovo obrazovanje, ostajući sa manjkom stručnjaka. To može dovesti do lošijeg pristupa zdravstvenoj zaštiti i dužih lista čekanja, što negativno utiče na opšte zdravstvene resurse tih zemalja, objašnjava profesorka Milena Šantrić Milićević sa Univerziteta u Beogradu.
U martu, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je ažurirala smernice o etičkoj regrutaciji stranih medicinskih radnika, preporučujući da se ne regrutuju radnici iz 55 siromašnijih zemalja, uključujući 37 afričkih zemalja, Nepal i Haitija. Međutim, postoji „tanka granica” između zemalja koje već imaju nedostatak zdravstvenih radnika i onih koje su na ivici da se suoče s istim problemom.
Rešenja: Kako zadržati zdravstvene radnike u matičnim zemljama?
Evropske vlade mogu više učiniti kako bi podstakle svoje medicinske radnike da ostanu. To uključuje smanjenje razlika u platama među zemljama, ulaganja u zdravstvene sisteme i bolje radne uslove, kao i snažnije regulative za zaštitu stranih medicinskih radnika od eksploatacije.
Međutim, dugoročno poboljšanje zdravstvene radne snage zahteva političku posvećenost i dugoročno finansiranje. Iako su iz Evropske unije najavili ulaganja od 1,3 miliona evra za jačanje zdravstvenog sektora, mnogi stručnjaci smatraju da ova tema još uvek nije visoko na političkoj agendi.
„Postoji mnogo preporuka stručnjaka, ali čini se da ih se još uvek ne uzima ozbiljno na nivou država ili međunarodnih institucija,” zaključuje Šantrić Milićević.
