Do pre samo nekoliko godina, energija vetra u Sjedinjenim Američkim Državama bila je perjanica zelene tranzicije. Uz ogromne poreske olakšice i političku podršku, delovalo je da turbine nemaju prirodnog neprijatelja osim, ironično, nedostatka vetra. Međutim, ulaskom u 2026. godinu, situacija se drastično promenila. Industrija koja je obećavala revoluciju sada se suočava sa onim što ekonomisti nazivaju „savršenom olujom“.
Ovaj pad nije samo obična tržišna korekcija; reč je o dubokoj krizi koja dovodi u pitanje ambiciozne klimatske ciljeve i finansijsku stabilnost nekih od najvećih energetskih kompanija na svetu. Šta je zapravo pošlo po zlu i zašto se američki vetroparkovi gase pre nego što su i izgrađeni?
Kraj ere jeftinog novca i udar inflacije
Prvi i možda najteži udarac za sektor energije vetra došao je iz bankarskog sektora. Izgradnja vetroelektrana, posebno onih na moru (offshore), izuzetno je kapitalno intenzivan posao. Ove projekte karakterišu ogromni početni troškovi koji se otplaćuju decenijama.
Dok su kamatne stope bile blizu nule, investitori su rado ulagali. Međutim, sa rastom kamata i upornom inflacijom, troškovi finansiranja su eksplodirali. Cene sirovina neophodnih za proizvodnju turbina – čelika, bakra i retkih materijala – takođe su porasle. Proizvođači kao što su GE Vernova i Vestas našli su se u nebranom grožđu: potpisali su ugovore o isporuci po cenama od pre par godina, a sada ih proizvodnja košta znatno više, što jede profitne marže i dovodi do gubitaka.
Politička neizvesnost i sudbina IRA zakona
Možda još veći faktor nestabilnosti dolazi iz Vašingtona. Zakon o smanjenju inflacije (Inflation Reduction Act – IRA), koji je donet sa ciljem da subvencioniše zelenu energiju, sada je pod lupom.
Promene u političkoj administraciji i jačanje struja koje favorizuju fosilna goriva stvorile su atmosferu straha među investitorima. Postoji realna zabrinutost da bi ključni poreski krediti za proizvodnju i investicije mogli biti ukinuti ili drastično smanjeni. Vetroelektrane su dugoročni projekti koji zahtevaju stabilnost pravnog okvira. Kada ta stabilnost nestane, kapital beži. Mnogi planirani projekti su sada „na čekanju“ jer niko ne želi da uloži milijarde dolara u tehnologiju koja bi sutra mogla ostati bez državne podrške.
Offshore sektor: brodolom na otvorenom moru
Najveća žrtva ovog trenda je industrija vetra na moru. Za razliku od kopnenih vetrenjača (onshore), koje su tehnološki zrelije i jeftinije, postavljanje gigantskih turbina u okean je logistički košmar.
Kompanije poput danskog giganta Orsted morale su da otpišu milijarde dolara vrednosti imovine i otkažu velike projekte duž istočne obale SAD-a (npr. u Nju Džerziju). Razlozi su višestruki:
- Problemi u lancu snabdevanja: Nedostatak specijalizovanih brodova za instalaciju turbina.
- Lokalni otpor: Tužbe lokalnih zajednica i ribara koji se protive gradnji.
- Neisplativost: Cene struje koje su dogovorene pre inflacije više nisu dovoljne da pokriju troškove izgradnje.
Šta ovo znači za budućnost?
Iako slika deluje mračno, industrija nije mrtva, ali je definitivno u fazi bolnog resetovanja. Kompanije sada moraju da pregovaraju o višim cenama struje kako bi projekti bili isplativi, što će na kraju platiti potrošači. Fokus se pomera sa masovne ekspanzije na profitabilnost i efikasnost.
Takođe, paradoksalno, rastuća potražnja za električnom energijom koju pokreću AI data centri i električna vozila znači da je Americi potrebna svaka vrsta energije koju može da dobije. Pitanje je samo da li će vetar moći ceno da parira jeftinom prirodnom gasu u ovim novim, surovijim ekonomskim uslovima.
Zaključak
Američki sektor energije vetra nalazi se na kritičnoj prekretnici koja će definisati njegovu sudbinu u narednoj deceniji. Kombinacija visokih troškova kapitala, problema u lancu snabdevanja i političke nepredvidivosti dovela je do značajnog usporavanja rasta i otkazivanja ključnih projekata. Iako dugoročna potreba za čistom energijom ostaje neupitna, put do nje više nije pravolinijski i zahtevaće mnogo pragmatičniji pristup i države i investitora. Preživljavanje ove krize zavisiće od sposobnosti industrije da smanji troškove i dokaže da može biti konkurentna i bez prevelikog oslanjanja na subvencije. Do tada, očekuje nas period konsolidacije u kojem će samo najjači igrači uspeti da održe svoje turbine u pokretu.
