Petog dana 28. Festivala autorskog filma na konferenciji za medije predstavili su se autori Valentina Maurel, Toma Salvador, Milan Nikodijević, Želimir Gvardiol, Tara Gajović i Matjaž Ivanišin.
Valentina Maurel autorka filma „Sanjam električne snove“ je povodom izbora glavne glumice za film izjavila: „Izbor je bio jednostavan. Danijela se javila na oglas za kasting iako nikada ranije nije glumila. Odmah sam znala da je ona pravi izbor. Zajedno smo gradile njen lik, nas dve imamo sličan karakter i nismo imale problem da sarađujemo. Danijela nije pročitala scenario pa smo zajedno gradile njen lik i hrabro je ušla u ulogu. Provele smo dosta vremena zajedno, upoznale se i imale smo poverenje jedna u drugu. Ima nešto mistično u hemiji ljudi koji grade lik, mi smo se sasvim podudarile. Prioritet su bili sami glumci tokom snimanja. Pa smo sve scene snimali hronološki kako bi se lakše poistovetili sa likovima koje glume. Kostarika je mala zemlja i konzervativna. Pa nam je namera bila da napravimo po malo grub, sirov film koji po prvi put predstavlja Kostariku na ovaj način. Kada dolazite iz male zemlje imate posebnu odgovornost da budete verodostojni u njenoj prezentaciji. Ali nisam htela ni da objektivizujem svoju zemlju“.
Toma Salvador reditelj ostvarenja „Planina“ je podelio iskustva o radu na svom filmu. „Ja pravim filmove koji su jako vezani za moja iskustva. U svojim filmovima polazim uvek od sebe i svojih iskustava i od onog šta ja volim čak i fizički da radim i istražujem. I pravim filmove koji polaze od te avanture i kroz film evoloiraju. Kad sam bio mlađi želeo sam da budem i reditelj i vodič na planini. Nisam postao vodič. Nakon 30 godina sam se vratio planini kroz ovaj film i istražio sve vezano za planinu i divljnu. I zbog toga i sam igram u tom filmu jer kroz njega otkrivam i istražujem deo sebe. Ja nisam glumac, ali osećam potrebu da igram u svojim filmovima. Ja sam jedan fin reditelj, a moji likovi rade teške stvari i uvek mi je nezgodno da tražim glumcima da igraju takve stvari. U mojim filmovima možete da pronađete stvari koje se ne nalaze u stvarnom životu.“
Želimir Gvardiol autor dva ostvarenja koja su prikazana na FAF-u na konferenciji za medije je rekao: „Sinoć se na projekciji desilo zaista čudo, što se tiče kratke dokumentarne forme – sala je bila puna. Želim da pohvalim izvrsnu organizaciju ovog festivala, jer je cela sala Makavejev u Kinoteci bila puna. Tema nestalih beba je bila povod da prikažem borbu čoveka za ukradenu bebu, uprkos dubokim sumnjama, nedostatku dokaza, činjenica. Majke duboko i uporno sumnjaju da su im deca oteta iz porodilišta, a nemaju dokaza za svoju sumnju. Do sada, koliko sam ja pratio, nijedna beba nije vraćena svojim biološkim roditeljima. Mali akteri u filmu su male zemlje i mali narodi, a veliki akteri velike i moćne zemlje i veliki narodi. Ja sam samo postavio pitanje posledica, ne ulazeći u to ko je kriv, a ko prav“.
Milan Nikodijević reditelj ostvarenja „Zima jednog proleća” koji na FAF-u ima svetsku premijeru je istakao: „Ja sam uvek želeo da pravim kratke filmove, ali iskustvo je pokazalo da uvek probijem taj format i napravim duže. Predrag Popović, prvi diplomirani filmski snimatelj u nekadašnjoj Jugoslaviji boravio je sa čitavom grupom prve generacije Češke škole u vreme Praškog proleća. Bio je jedan od retkih ljudi koji je napravio fotografiju mrtvog Jana Palaha. Tu sliku su objavili veliki svetski magazini. On je tražio nešto što je za današnje uslove potpuno nemoguće, a to je da ne bude potpisan. Drugi deo govori o cenzuri i autocenuri. A u trećoj ravni svi tadašnji akteri ove škole su u filmu i oni govore o svom učešću i sećanjima iz tog vremena. Naziv filma je referenca na zimu 1969.“
Tara Gajović rediteljka filma „U ramenima” povodom projekcije svog filma u selekciji Hrabri Balkan je naglasila: „Film ima veze sa mojom ličnom pričom, jer je moja majka mene dobila kao tinejdžerka. Zamišljala sam koji su sve odnosi i putevi kojima mlade majke mogu da krenu. FAF je prvi festival na kome učestvujem i veoma sam uzbuđena zbog toga.”
O svojoj ideji za film „Tako se završilo leto” Matjaž Ivanišin je konstatovao: „Ja sam se sa svojom porodicom odselio, a kako volim da hodam istraživao sam taj nov prostor i tako pronašao lokaciju koja me je privukla. I pitao sam se kako je ta lokacija sama po sebi nešto, a kada sam ja deo nje ona se menja. Film je rezultat mog susreta sa tim prostorom.“
