Izbačeni iz crkve

Svi smo, nažalost, čuli za primere kada je neko izbačen iz crkve ili manastira zbog neadekvatne odeće.

Odmah pauza ovde.

Zna se kako se ide u crkvu.

Šorcu apsolutnooo nije mesto u crkvi, i tu nema dileme, kao ni mini suknji ili bretelama.

ALI…ali….

Jel vi znate šta znači izbaciti nekoga iz crkve?

Dečko u šorcu i majici prolazi pored crkve u nervnom rastrojstvu, sa suicidnim mislima, potpuno neadekvatno obučen za crkvu i potpuno nesvestan toga jer nije pri sebi….ulazi neplanirano…dolazi očajan, po utehu, da ga Bog zagrli.

Ugleda ga sveštenik i drekne „sram te bilo! Kako to dolaziš u crkvu? Izlazi napolje!“

Ili žena, uništena, upravo je saznala da je muž vara već 5 godina…seda u kola i vozi bez cilja. Sa strane ugleda manastir i odluči da udje.

U pantalonama je, nema maramu, nokti su joj nalakirani, kosa ofarbana, a sa zgloba viri tetovaža.

Krsti se, ulazi, a sa vrata se začuje; „Zar se tako dolazi u Božiju kuću? Ni suknje, ni marame! Još sva ofarbana i išarana!“

I pogled koji govori „ako napraviš još jedan korak, doneću pušku“

Volela bih da sam izmislila ove priče…

I da se to nije desilo ljudima iz mog Membershipa…

Zamislite da je Hristos ovako reagovao na sve grešnike koje je usput sretao i da im je govorio „Sklonite se od mene, vi grešni i nedostojni.“

Kada su ga fariseji pitali zašto jede i pije sa poreznicima i grešnicima, Hristos je odgovorio:

„Ne treba lekar zdravima nego bolesnima. Nisam došao da pozovem pravednike na pokajanje nego grešnike“ Lk.5, 31-32

I time ne govorim da su ovi u šorcu ili istetovirani grešniji od onih koji su umotani od glave do pete.

Govorim: Ko smo mi da teramo nekoga ko je došao Bogu?

Bog ga nije video golog i bosog?

Naravno da moramo paziti kako ćemo ući u crkvu, naravno da moramo biti svesni gde dolazimo i naravno da norma oblačenja mora da postoji,

ALI,

postoji način da se to saopšti tako da ta osoba ne pomisli da je tu nepoželjna, i da se više nikada ne vrati.

Bukvalno me duša boli dok pišem ovo jer znam da se mnogi nisu vratili.

Ne zbog svog ego tripa jer ih je neko kritikovao, nego zato što su otišli po ljubav, a dobili šut kartu kad im je najviše trebalo.

I zato što ne žele da imaju posla sa takvim ljudima, niti Bogom kom se oni mole.

Da ne znam sve što znam, i da Boga ne volim koliko volim, ja se prva ne bih vratila.

A koliko njih u tom momentu ne zna ono što ja znam?

Koliko njih dobije šut kartu već na prvom koraku ka Bogu?

Zbog toga želim da zatražim oproštaj svakome ko je iz crkve isteran zbog ovakvih stvari.

Možda su vas isterali iz crkve, ali iz Crkve vas ne mogu isterati, jer

Crkvi je Hristos glava,

a u crkvi se nekad nadju i neki koji na to zaborave.

I Bogu hvala što je moj profil i newsletter stigao do velikog broja ljudi kako bi se ova poruka prenela dalje.

Ovo o čemu pričam najbolje oslikava dogadjaj koji se desio u jednoj beogradskoj crkvi, kada je žena u mini suknji krenula ka ikoni Bogorodice.

Presrela je monahinja i izbacila napolje.

„Sram je bilo u mini suknji pred Bogorodicom“….

To isto veče monahinji se Bogorodica javila u snu i rekla:

„Meni je trebalo 10 godina da je dovedem u Crkvu, a ti si je izbacila iz crkve za 10 sekundi.“

Ili slučaj kada je sveštenik saznao da je neki „veliki vernik“ na jutrenju zamerio ženi zbog neadekvatne odeće. Ona se postidjena okrenula i otišla.

A sveštenik je rekao „Neka se taj koji je kritikovao do kraja života moli Bogu za svoju i za njenu dušu, jer se možda ova žena više nikada neće vratiti.“

Naravno da u crkvu treba da dolazimo pristojno obučeni.

Ali treba da budemo ljudi pre svega, i da uzmemo u obzir razne razloge zbog kojih je neko došao kako je došao.

Smireno, sa puno ljubavi možemo reći da to baš i nije najzahvalniji izbor odeće, i da bi bilo dobro to razmotriti pri narednom dolasku.

Jer mnogo ljudi ne zna.

Mnogo ljudi je kulturno i duhovno neobrazovano.
Jer se dobar deo danas edukuje preko medija, netflixa i rijalitija.

Živimo u takvom svetu.

A kad već živimo, i kad već sve to gledamo van crkve, neće nam ispasti oči ako ženu u manastiru vidimo u širokim pantaloma umesto u suknji.

Postoji pravilo za oblačenje, i treba da postoji.

Ali postoji i gram empatije i razumevanja u nama za one koji su tek došli, nadam se?

Nisam neko ko upoznaje mnogo ljudi.

Uglavnom je to jedan isti krug, ali od kada imam membership, pored nekih divnih priča koje razmenimo, čujem i ovakve.

Tužno je što neki ljudi u crkvi ne mogu da proniknu u suštinu od tolike forme.

Tužno je što znaju i izvršavaju sva pravila, a nemaju ljubavi za druge.

Ljubav je ispred svake forme.

I kada je u pitanju pravilo oblačenja, posta, ispovesti pred pričešće, molitveno pravilo ili bilo koje drugo.

Pravila nam trebaju da nam drže pravac.

Pravila treba da služe nama, a ne obrnuto.

Autor: Andrea Kereš – Veroučiteljka