Ovih dana, nešto manje od godinu dana nakon premijere, prvi put poletelo je tursko bespilotno borbeno vazduhoplovno vozilo na mlazni pogon (UCAV) tipa Anka-3. Testiranje vazdušnih sposobnosti ovog borbenog drona prekretnica je za tamošnju rastuću odbrambenu industriju jer Ankara namerava nastaviti razvijati projekt simbioze Anke 3 sa stealth karakteristikama i ostalih svojih letelica koje su već u fazi ispitivanja.
Takva kombinacija naprednih sistema vrlo je zanimljiva potencijalnim kupcima jer letelice te klase zasad testiraju tek Rusija i Kina. Donosimo više o mogućoj borbenoj sinergiji turskih dronova i lovaca s posadom, kao i neke dosad nepoznate značajke Anke 3. Turska je uspešnim testnim letom Anke 3, koju proizvodi Turkish Aircraft Industries (TAI), ušla u ekskluzivni klub nacija koje konstruiraju borbene dronove u obliku letećeg krila, odnosno letelica bez repa s fiksnim krilima koje nemaju određen trup, a njezin teret, gorivo i oprema smešteni su unutar glavne strukture krila. Prema navodima lokalnih medija, prvi let Anke 3 trajao je 70 minuta, a dosegla je visinu od 2,4 kilometra i brzinu od 277 kilometara na sat. Mediji dodaju da je dron s turboventilatorskim pogonom leteo u pratnji turboelisnog trenažnog aviona tipa Hürkuš, koji takođe proizvodi TAI. Premijerni let popratio je i turski predsednik Recep Tayyip Erdogan te je na društvenim mrežama izrazio nadu da će njihovi dronovi svojim naprednim tehnologijama, dizajnom i značajkama dati snažan doprinos obrani zemlje. Po veličini usporediva s lakim borbenim avionom, Anka-3 je sa svojim stealth karakteristikama predviđena za borbene misije koje uključuju napade, nadzor, suzbijanje i uništavanje neprijateljske protivvazdušne odbrane i elektronsko ratovanje. Reč je o letelici koja ima maksimalnu težinu pri polijetanju od 6,5 tona, krstareću brzinu od 460 kilometara na sat, maksimalnu brzinu od 860 kilometara na sat te plafon leta od 12.000 metara.
Tona i po naoružanja Premijera Anke 3 popraćena je otkrivanjem nekih dosad nepoznatih detalja o tom dronu sa smanjenim radarskim odrazom, pa tako turski mediji izveštavaju da će moći nositi 650 kilograma streljiva na svakom od dva nosača unutar trupa, isto toliko oružja na svakom od unutrašnjih krilnih nosača te po 100 kilograma naoružanja na svakom od dva vanjska potkrilna nosača. Oružje najavljeno za naoružanje bespilotne letelice uključuje američku GPS-om vođenu bombu Mk 82 težine 225 kilograma, bombu malog promjera (SDB), kao i lokalno proizvedenu visokopreciznu krstareću raketu sledeće generacije i lokalne proizvodnje tipa SOM-J, a koja ima domaći od 275 kilometara. Takođe, predviđeno je nošenje pametnog mikroavionskog projektila iz Roketsanove porodice laserski ili GPS-om vođenih bombi.
Vojni analitičari predviđaju da će dizajneri Anke 3 s vremenom uvesti dodatne značajke kako bi unapredili letne i borbene sposobnosti ovog ambicioznog projekta. Primerice, ispušna mlaznica konvencionalnog okruglog tipa mogla bi ustupiti mesto slabo vidljivim ispuhom motora. Takvu izmjenu u originalnoj konstrukciji kasnije su napravili Rusi na svojem Ohotniku B te Kinezi na modelu GJ-11. Najambiciozniji deo projekta nadovezuje se na turski stealth borbeni avion s posadom tipa TF-X, a koji je u testnoj fazi, i bespilotnu letelcu visokih performansi Bayraktar Kizilelma, nazvanu prvom turskom bespilotnom letelicom nalik lovcu, a koja je takođe u fazi testiranja. Prema zamisli turskih stručnjaka, Anka-3 trebala bi delovati s te dve letelice u svojevrsnoj borbenoj simbiozi.
Rizici i prepreke u budućnosti
Takva sprega mogla bi isporučiti jedinstvenu kombinaciju naprednih borbenih sposobnosti turskim vazdušnim snagama i potencijalnim drugim kupcima jer UCAV letelice, osim Turske, zasad razvijaju tek Rusija i Kina, no ne i Sjedinjene Države. Vašington je, naime, trenutno usredotočen na vazduhoplove za suradnju u timovima, s naglaskom na stvaranje tzv. pristupačne mase, odnosno postojeće borbeni avioni s posadom koji bi u budućnosti borbeno surađivali s dronovima visokih performansi. Valja napomenuti da je Turska, prema navodima dobro obaveštenog portala The War Zone, zauzeta razvojem novog naprednog mlaznog trenažera tipa Hürjet, a koji takođe može pružiti sposobnosti lakog lovca. Time se otvaraju dodatne mogućnosti za proširenje borbenje suradnje dronova i letelica s posadom. Uz to, one koje Turska trenutno ispituje u dogledno vreme mogle bi popuniti novonastale praznine u borbenoj floti turskog ratnog vazduhoplovstva, pri čemu se Ankara suočava s kašnjenjima u nabavi druge serije lovaca F-16 iz SAD-a. Stručnjaci ističu da je ceo turski projekat integracije bespilotnih i letelica s posadom poprilično perspektivan, ali da svaki od njih dolazi s mnoštvom rizika i prepreka. Konkretno, razvoj softvera, mrežna arhitektura i integracija podsistema mogu predstavljati velike izazove. Veliko je pitanje i smanjen radarski potpis Anke 3, što bi moglo uvelike utjecati na njeno korišćenje u borbi.
Radar male verovatnoće presretanja, radio i podatkovne veze takođe će morati biti razvijeni kako bi odgovarali svim slabo uočljivim fizičkim sposobnostima koje sada ima i koje uspe steći u budućnosti, a zasad je dvojbena i Ankina kontrolna arhitektura, kao i autonomija. Bez obzira na sve, Turska se svojim naprednim rešenjima nalazi u ekskluzivnom klubu zemalja koje razvijaju budućnost ratnog vazduhoplovstva.
