Za razliku od prethodnih generacija visokonaprednih balističkih raketa koje takođe mogu dostići hipersonične brzine, najnovije oružje deluje tik iznad Zemljine atmosfere.
Hipersonično oružje se deli na dve glavne kategorije: hipersonična klizna vozila (HGV) i hipersonične krstareće rakete (HCM).
HGV se lansira u atmosferu na vrhu balističke rakete i, jednom kada dođe do ivice svemira, klizi prema ciljevima na hipersoničnim brzinama.
HCM su samopogonske tokom celog leta, često koristeći posebne motore zvane skremdžeti. Ovi motori rade kompresovanjem dolaznog vazduha pre sagorevanja, što stvara potisak potreban za neverovatne brzine. Takođe mogu nositi nuklearnu bojevu glavu.
Kinzhal je ruski hipersonični projektil koji može nositi konvencionalne ili nuklearne bojeve glave do 1.242 milja (2.000km). Rusija je prvi put upotrebila ovo oružje u prvim mesecima invazije na Ukrajinu, tvrdeći da je ispalila projektil na skladište municije u jugozapadnoj Ukrajini. Od tada, Rusija je priznala lansiranje raketa samo nekoliko puta.
Ruski ministar odbrane Sergej Šojgu je prošle godine, kada je objavljena upotreba Kinzhala na Ukrajini, izjavio: „Niko drugi još nema takvu raketu: hipersoničnu, sa takvom brzinom i prodirućim sposobnostima.“
„Ni detektovati je ni presresti je nemoguće,“ dodao je on.
Više od godinu dana, ove napredne rakete su prodirale kroz ukrajinske vazdušne odbrane – ali 4. maja, fragmenti nosača rakete, za koje se tvrdi da su ostaci Kinzhala, pali su na stadion u Kijevu. Ukrajinska vojska je tvrdila da je to dokaz uspešnog obaranja hipersonične rakete.
Međutim, zbog nepoverenja u vojne tvrdnje Moskve, među stručnjacima postoje neslaganja oko toga da li je Kinzhal zaista hipersonični projektil. NATO dokumenti su opisali oružje kao formidabilno, ali su nagovestili da to nije pravo hipersonično oružje.
Vodeći razvojni timovi hipersoničnog oružja su SAD, Kina i Rusija, prema Međunarodnom Institutu za Strateške Studije (IISS). Nekoliko drugih zemalja istražuje ove tehnologije. Indija radi na hipersoničnoj verziji svoje rakete BrahMos, dok se očekuje da će Francuska i Japan do 2022. i 2026. godine, respektivno, uključiti funkcionalne hipersonične krstareće rakete u svoje arsenale.
Od početka svoje invazije na Ukrajinu, Rusija je upotrebila hipersonične rakete. Moskva tvrdi da je uspešno uništila skladište goriva u Mikolajivu, gradu na Crnom moru, i podzemno skladište municije u zapadnoj regiji Ivano-Frankivsku u ranoj fazi sukoba. Međutim, Kijev nije potvrdio upotrebu oružja u ovim napadima.
Prošle godine, Aukus savez – pakt između Australije, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD – najavio je nameru da proširi vojnu saradnju, posebno fokusiranu na hipersonične rakete i protivhipersonično oružje.
Predsednik SAD Džo Bajden, zajedno sa premijerima Ujedinjenog Kraljevstva i Australije, izdao je zajedničku izjavu potvrđujući da će „ove inicijative dopuniti naše tekuće napore za jačanje saradnje u oblastima kao što su sajber sposobnosti, veštačka inteligencija, kvantne tehnologije i dodatne podvodne sposobnosti.“
Iako postižu zapanjujuće brzine, ruski vojni analitičar Pavel Felgenhauer tvrdi da raketa nije mnogo promenila situaciju na ukrajinskom bojištu, osim „određenog psihološkog i propagandnog efekta.“
Belgijski istraživač odbrane Joseph Henrotin napominje da njihova upotreba sugeriše da je Moskva možda upotrebila nuklearno sposobnu raketu u pokušaju podizanja uloga rata.
Tu je i izveštaj da je sistem raketa Patriot uspeo da obori navodno neprobojnu raketu. Implikacija: ili su Rusi preuveličavali sposobnosti Kinzhala, ili ova nova generacija hipersoničnih raketa nije toliko nepobediva kako tvrde i američki i ruski vojni zvaničnici.
Tvrđenje da ove rakete mogu izbeći detekciju radara osporava kinesko istraživanje koje pokazuje da plazma plamen ispušten od ovih tipova raketa zapravo čini ih vidljivijim za radar.
Pisanje u časopisu „Scientific American“, istraživači David Wright i Cameron Tracy napominju da „hipersonično oružje može imati prednosti u određenim scenarijima, ali nikako ne predstavlja revoluciju. Mnoge tvrdnje o njima su preuveličane ili jednostavno netačne.“
Sa povećanjem globalnih vojnih troškova, preuveličavanje sposobnosti hipersoničnih raketa može pružiti značajnu političku polugu sa obe strane ukrajinskog sukoba, ali može dovesti i do značajnih profita od razvoja oružja sledeće generacije.
Dok nacije teže vojnoj superiornosti u sve višepolarnom svetu, ovi tehnološki napreci redefinišu granice ratovanja. Oni takođe naglašavaju stalnu potrebu za diplomatijom, saradnjom i kontrolom naoružanja u očuvanju globalnog mira i sigurnosti.
Da li su hipersonične rakete promenitelji igre na bojištu ili zastrašujući deo smrtonosne propagande, trka za hipersoničnim oružjem je nesumnjivo počela.
