Bullet Train (2022)
Radnja se odvija u vozu koji juri od Tokija do Morioke na kome se izvestan broj zločinaca zbližio. Izbezumlјeni gangster Kimura (Andrew Koji) je tu da pronađe (i verovatno ubije) onoga ko je nedavno gurnuo njegovog mladog sina sa krova. Tangerine (Aaron Taylor-Johnson) i Lemon (Brian Tyree Henry), poznati zajedno kao Blizanci, su tu da misterioznom i svemoćnom ruskom gangsteru isporuče njegovog sina vucibatinu (Logan Lerman) i aktovku punu novca.
Tu je Prince (Joey King), tvrdoglava tinejdžerka sa nekim njenim sopstvenim misterioznim planovima za ubistvo. Tu je Wolf (Bad Bunny), meksički ubica čiji je ceo svet zbrisan kada je neko otrovao vino na njegovom venčanju; naravno, i on je za osvetu. Zatim, tu je Brad Pitt – Ladybug (to je kodno ime), koji je unajmlјen da ugrabi i zgrabi gore pomenutu aktovku bez pojma šta je u njoj, a od koga je krade ili kome na kraju ona pripada, to nema pojma. Tu je i smrtonosna zmija na slobodi. I velika roze maskota za popularnu dečju predstavu. Ima… pa, ima još, ali verovatno smo već rekli previše.
Bullet Train konstantno skače unazad kroz vreme – ponekad uranjajući u punu cifru narativne digresije, ponekad preskačući kratke flešbekove – da bi nas pozicionirali u sadašnjost i objasnili različite motive i pozadinske priče.
Ali dok Tarantino koristi takve vremenske skokove da bi stvorio više upijajućih priča i dodao dubinu njegovim likovima, za reditelјa Leitch-a i scenariste Zak Olkewicz-a, adaptirajući roman Kotaro Isaka-e iz 2010, ovi flešbekovi su podjednako stilski elementi koliko i narativni uređaji. Oni ne objašnjavaju toliko koliko stvaraju jedinstven dubstep ritam filma, koliko upečatlјiv na njegov sopstveni način kao sinkopirano razbijanje, udaranje, šutiranje i odskakivanje u scenama borbe.
I vrlo često ono što određuje ishod scene nije veština ili svrha, već puka šansa i sudbina, radeći na sve načine Rube Goldberg-a na koji se čini da sudbina funkcioniše u filmovima. Ladybug se žali na njegovu očajničku lošu sreću, ali naravno, možemo da vidimo koliko je on zaista neverovatno srećan. Za razliku od gore pomenutih slika Final Destination, u ovom filmu nema ničeg posebno organskog. Sve je to manipulacija i proširena kinematografska spretnost, ali film obuhvata njegovu apsurdno šarenu, bučnu, gonzo izveštačenost. Ne shvata se ozbilјno, što mnogo pomaže. Ne plaši se da vam dozvoli da jednostavno uživate.
Osim toga, stručno je napravlјen. Koreografisati sve ovo, kako na nivou priče, tako i na nivou akcionog dizajna, i učiniti da to ima bilo kakav smisao je prilično impresivan podvig. Režiser Leitch, veteran kaskaderstava koji je korežirao prvi John Wick film, a zatim prešao na filmove kao što su Atomic Blonde i Deadpool 2, razume kako da postavi kreativne akcione scene i dobro koristi geografiju i elemente dizajna voza u njegove borbe – sve od fiksnih stolova za poslužavnike do sigurnosnih pojaseva do pregrada za užine do ugostitelјskih kolica.
U tihom vagonu voza dešava se jedno čudesno prebijanje, i ono je prepuno prigušenog hvatanja pištolјa, udaranja u grlo i lupanja prozora, a sve to je isprekidano povremenim lјutitim „ššš“ iznerviranog putnika. To je vrsta stvari koja će odlično funkcionisati ako ste na njenoj talasnoj dužini – a ja sam, dečače, – ali će vas sigurno izluditi ako niste u tome. Drska zamršenost je poenta, koja ima prednost nad realizmom ili narativnom svrhom. Bullet Train vas nosi kroz čist polet i smelost.
Kroz sve to, neke ideje se pojavlјuju, maglovito i olako. Svi u vozu su tamo, na neki način, jer ih je porodica dovela tamo. Neki su tu da osvete njihove najmilije, neki da ih ubiju. Neki su tu jer su porodica. Drugim rečima, sve slučajnosti u filmu počinju da izgledaju kao da su bile sudbinske. A jedina osoba tamo bez ikakvih pravih veza, sam Ladybug, je takođe taj koji izgleda najviše zalutalo. On je preispitao njegove nasilne načine i danas je više zainteresovan za rešavanje sukoba nego za pucanje u lјude.
To čini nekoliko smešnih stihova, ali nam takođe predstavlјa lik čiji nevezani kvalitet mu omogućava da, barem u značajnom delu filma, preživi. To je pametan kasting, naravno, oslanjanje na hipi-dipi, srećnu stranu Pitt-ove ličnosti. Ovde takođe postoji pokretni sukob između sveta dužnosti i odgovornosti i sveta bez vezanosti. I usred svih pucnjava i sečenja, udaranja i ubadanja, gotovo da možemo da razaberemo konture zanimlјivog filozofskog pitanja: da li je bolјe brinuti se i umirati ili nemati za šta živeti i preživlјavati? Ali onda nečija glava slučajno eksplodira ili ih iznenada pregazi kamion, i onda se ide na sledeću stvar.
Preporuke filmova čitajte na: Prolog.rs
