Evropsko prvenstvo u atletici 2026. godine imalo je nekoliko paralelnih priča. Bilo je to prvo seniorsko Evropsko prvenstvo u atletici na otvorenom održano u Velikoj Britaniji, povratak Birmingema na mapu velikih atletskih događaja posle Igara Komonvelta, domaći festival britanske atletike, ali i takmičenje na kome su neka velika imena još jednom pokazala da Evropa nije samo usputna stanica između svetskih prvenstava i Olimpijskih igara.
Od 10. do 16. avgusta, stadion Aleksandar bio je mesto na kome su se smenjivali rekordi, potvrde dominacije i poneka velika razočaranja. Italija je na kraju završila na vrhu tabele medalja, Velika Britanija je dobila svoju veliku junakinju u Ejmi Hant, Armand Mondo Duplantis je postavio rekord prvenstva u skoku motkom, a Srbija je takmičenje završila sa jednom medaljom, bronzom Adriane Vilagoš u bacanju koplja.
Ejmi Hant kao prva zvezda
Ako se traži jedno lice Evropskog prvenstva, onda je to Ejmi Hant. Britanska sprinterka osvojila je četiri zlatne medalje: na 100 metara, 200 metara, u ženskoj štafeti 4×100 metara i u mešovitoj štafeti 4×100 metara.
Prvo je na 100 metara pobedila pred domaćom publikom i pokrenula britanski talas. Zatim je na 200 metara potvrdila da nije reč o jednom savršenom danu, već o formi koja može da izdrži više rundi, više pritiska i više očekivanja. Kada su došle štafete, Birmingem je već znao šta čeka: trenutak u kome Hant nosi palicu ka još jednom zlatu.
Posebnu težinu imala je i ženska štafeta 4×100 metara, jer je Dina Ašer-Smit tim zlatom najpre izjednačila istorijski rekord po broju evropskih medalja, a zatim je posle mešovite štafete završila prvenstvo kao najtrofejnija takmičarka u istoriji Evropskih prvenstava.
Tu se uklapa i Metju Hadson-Smit, koji je na domaćoj stazi osvojio zlato na 400 metara i postao prvi čovek sa tri evropske titule u toj disciplini, a nije bilo puno onih na kladionici koji su baš ovo predviđali. Njegova pobeda nije bila samo sportski rezultat, već lokalna priča. Na stadionu koji dobro poznaje, pred publikom koja ga je dočekala kao svog, Hadson-Smit je trčao kao neko ko ne želi samo medalju, nego i trenutak koji će ostati u sećanju.
Velika imena nisu došla samo da odrade posao
Birmingem nije bio samo domaće prvenstvo Britanije. Najveća evropska atletska imena došla su da potvrde status, a neka su to uradila na način koji je delovao gotovo rutinski.
Armand Mondo Duplantis je u skoku motkom osvojio zlato sa 6,15 metara i postavio rekord prvenstva. Kod njega se već odavno dogodilo nešto neobično: rezultat koji bi za bilo kog drugog bio događaj karijere kod njega izgleda kao logičan nastavak sezone. Duplantis više ne skače samo protiv rivala. On skače protiv sopstvenih standarda i istorije discipline.
Jakob Ingebrigtsen je otvorio prvenstvo zlatom na 5.000 metara, u svojoj prvoj trci posle skoro godinu dana pauze zbog operacije Ahilove tetive. To je možda bio jedan od najvažnijih povrataka takmičenja. Nije delovao kao atleta koji traži ritam posle duge pauze, nego kao šampion koji još uvek zna tačno kada treba da povuče odlučujući potez.
Na visini je Jaroslava Mahučih osvojila treću uzastopnu evropsku titulu u skoku uvis, preskočivši 1,97 metara, i to je bilo očekivano i za sve ljubitelje sportskog klađenja. To nije bio njen najviši rezultat, ali je bilo dovoljno za zlato i još jednu potvrdu da u velikim finalima često pobeđuje ne samo skok, već i sposobnost da se takmičenje kontroliše kada uslovi nisu idealni.
U ženskom skoku udalj, Larisa Japikino otišla je do sedam metara i osvojila zlato u jednoj od najjačih završnica prvenstva. U bacanju koplja, Sara Kolak je prvi hitac od 62,43 metra pretvorila u evropsku titulu, i to deset godina posle olimpijskog zlata u Riju.
Italija na vrhu, Britanija odmah iza
Medaljna tabela završila je dramatično. Italija je prvenstvo okončala na prvom mestu sa 22 medalje, ispred Velike Britanije koja je završila sa 19. Rasplet je došao praktično u poslednjoj trci, muškoj štafeti 4×400 metara, u kojoj je Italija pobedila sa 2:59,16, samo tri stotinke ispred domaćina.
Medalje su dolazile iz različitih disciplina, a završno zlato u štafeti samo je zaokružilo sliku reprezentacije koja trenutno ima najstabilniji evropski sistem.
Upravo to je jedna od najvažnijih poruka Birmingema. Pojedinačne zvezde prave naslovne strane, ali evropska atletika se osvaja širinom. Italija nije dominirala jednom disciplinom, već je skupljala rezultate na više strana, dok je Velika Britanija nosila takmičenje emocionalno, kroz publiku i sprinterski talas.
Srpski atletičari: medalja Vilagoš i propuštena šansa Topić
Za Srbiju je najvažniji rezultat stigao poslednjeg dana. Adriana Vilagoš osvojila je bronzu u bacanju koplja hicem od 60,93 metra iz druge serije. Ispred nje su bile samo Sara Kolak sa 62,43 i Nemica Julija Ulbriht sa 61,53.
Na prvi pogled, to nije bio rezultat na nivou Adrianinog ličnog rekorda ili najboljih izdanja iz sezone. U finalu u kome su samo tri takmičarke prebacile 60 metara, jedan siguran hitac bio je dovoljan da se ostane na postolju.
Vilagoš je time osvojila treću uzastopnu medalju na evropskim prvenstvima, posle srebra u Minhenu 2022. i Rimu 2024. godine. To su rezultati koji njen rezultat čini većim od jedne bronze. Sa 22 godine, ona više nije samo mlada nada srpske atletike, već takmičarka koja kontinuitet medalja gradi na velikoj sceni.
Druga velika srpska priča bila je Angelina Topić, ali njen rasplet nije bio onakav kakav se očekivao. U kvalifikacijama skoka uvis preskočila je 1,91 i sigurno ušla u finale, ali je u borbi za medalje ostala na 1,83 i završila kao dvanaesta. Za atletičarku koja je u sezonu ušla sa skokom od dva metra i ozbiljnim očekivanjima, to je bio bolan rezultat.
Topić je i dalje jedna od najvažnijih evropskih skakačica nove generacije, ali Birmingem joj je pokazao ono što velika takmičenja često pokažu i najboljima: medalja se ne osvaja formom na papiru, nego sposobnošću da se tog dana pogodi prava visina, pravi trenutak i prava mirnoća.
