U petak 28. juna u 19 časova, u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu biće otvorena izložba “The Arrangement(s)” umetnice Marine Marković. Ova izložba na izvestan način predstavlja završni deo serije performansa fokusiranih na pitanja odnosa moći u svetu umetnosti, u okviru umetničkog tržišta, institucionalnih politika, ali pre svega i moći u odnosu na žensko telo. Kustoskinja izložbe je Teodora Jeremić.
Marina govori jezik korporealnog, njena praksa zasnovana je na ogoljavanju struktura koje subjekat drže u iluziji vezanosti za određeni društveno očekivani model ponašanja, i kroz različite medije (video, instalacija, performans), i različite forme potčinjenosti i dominacije u odnosu na žensko telo autorka preispituje tananu granicu između slobodne volje i biopolitičke prinude u životu žene, granicu između ličnih izbora i pritiska društva, zahteva umetničkog tržišta, koristi institucija i pojedinaca.
Permeabilnost tih granica, i dvostruku prirodu moći koja se konstantno predaje i preuzima, dodatno se potvrđuje činom tetoviranja, tim simboličnim činom prodiranja egzorealnosti u endorealnost, koje se događa prema unapred utvrđenim i dogovorenim pravilima, nekada između autorke i različitih institucija, a ovaj put između autorke i teoretičara i teoretičarki umetnosti koji njen rad “čitaju”, “tumače”, “definišu” i čije će delove tekstova, kao metateorijski tekst, Marina tetovirati tokom performansa. Autori ovih tekstova su Ješa Denegri, Matthieu Lelievre, Lucrezia Nardi, Daniele Capra, ORLAN.
Tako, serijom radova “The Arrangment(s)” Marina otvara pitanje pozicija moći koja dolazi od spolja, inskripcija koje se upisuju u žensko telo, istina koje se nameću, značenja u nastajanju.
Kao što Kristeva navodi da subjekt mora iznova i iznova uspostavljati govorni/čitalački/spisateljski akt kako bi održao iluziju čvrstine sopstvenih granica, tako i Marina svakim novim “upisivanjem” na kožu kao mesto kontakta, susreta i “mesto gde se delovanje, sloboda izbora i individualno osnaživanje spajaju sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene/personalizovane kontrole” (Faber) ponovo uspostavlja domete pregovaranja, otvara novi dijalog, ostvaruje novi dogovor, i preispituje granice ali i ulogu pojedinca u restrukturiranju, reformulisanju i transformaciji struktura i disrupciji pozicija moći.
