Kada planirate putovanje iz, recimo, Los Anđelesa za Tokio, ili iz San Franciska za Singapur, logično je pogledati mapu sveta i povući ravnu liniju između te dve tačke. Na standardnoj karti, ta linija prolazi pravo preko sredine ogromnog Tihog okeana. Međutim, ako ste ikada bili na takvom letu i pratili putanju na ekranu ispred sebe, verovatno ste primetili nešto čudno: avion ide „zaobilaznim“ putem, penjući se gore ka Aljasci i Rusiji, praveći veliki luk.
Zašto avio-kompanije biraju naizgled duži put? Da li je u pitanju bezbednost, strah od otvorenog mora ili neka teorija zavere? Odgovor leži u kombinaciji geometrije, bezbednosnih protokola i čiste ekonomije.
Vaše oči vas varaju: zamka ravne mape
Glavni razlog zašto nam se čini da avioni idu dužim putem leži u tome kako posmatramo svet. Mape koje koristimo u školama ili na internetu su dvodimenzionalni prikazi trodimenzionalne planete. Najpoznatija, Merkatorova projekcija, odlična je za navigaciju brodova, ali očajno prikazuje stvarne udaljenosti kako se približavate polovima.
Zemlja nije ravna ploča, već sfera (tačnije, geoid). Ono što na ravnoj mapi izgleda kao najkraća prava linija, na lopti je zapravo duža putanja.
Najkraći put između dve tačke na sferi nije prava linija, već luk koji se naziva ortodroma ili „velika kružnica“. Zbog zakrivljenosti Zemlje, putanja koja na mapi izgleda kao veliki luk ka severu (preko Aljaske) zapravo je fizički najkraća distanca između Amerike i Azije. Leteći „u krug“ ka polovima, avioni zapravo štede hiljade kilometara i sate letenja u poređenju sa letom koji bi na ravnoj mapi izgledao kao prava linija preko Havaja.
Faktor bezbednosti: šta ako motor stane?
Čak i kada bi najkraći put zaista vodio preko sredine okeana, piloti bi ga verovatno izbegavali zbog bezbednosti. Tihi okean je najveća vodena površina na svetu, ogromno prostranstvo bez kopna, aerodroma i civilizacije.
U avijaciji postoji set pravila poznat kao ETOPS (Extended-range Twin-engine Operations Performance Standards). U šali, piloti kažu da ova skraćenica znači „Engines Turn or Passengers Swim“ (Motori rade ili putnici plivaju).
Ova pravila nalažu koliko daleko dvomotorni avion (poput Boeinga 777 ili Airbusa A350) sme da se udalji od najbližeg aerodroma na koji može prinudno sleteti u slučaju kvara jednog motora. Iako su moderni avioni neverovatno pouzdani i mogu leteti satima sa jednim motorom, pravila su striktna. Letenjem bliže kopnu (Aljaska, Rusija, Japan), avion je uvek u dometu nekog aerodroma u slučaju hitne medicinske situacije ili tehničkog kvara. Sredina Pacifika je „pustinja“ u smislu aerodroma, i avio-kompanije izbegavaju te zone kako ne bi rizikovale.
Vetar u leđa i ušteda novca
Treći, ali nikako manje važan faktor, jesu meteorološki uslovi, tačnije vazdušne struje. Visoko u atmosferi, u tropopauzi, duvaju snažni vetrovi poznati kao „mlazne struje“ (jet streams).
Ove struje obično duvaju od zapada ka istoku i mogu dostići brzine od preko 300 kilometara na sat.
- Let ka istoku: Kada avioni lete iz Azije ka Americi, oni namerno „jašu“ ove struje. Vetar im duva u rep, drastično povećavajući brzinu aviona u odnosu na zemlju i smanjujući potrošnju goriva.
- Let ka zapadu: Kada lete obrnuto, iz Amerike ka Aziji, piloti biraju rute koje izbegavaju ove struje kako ne bi leteli „uz vetar“, što bi usporilo avion i sagorelo ogromne količine goriva.
Planiranje rute je kompleksna jednačina gde dispečeri balansiraju između najkraće distance, vremenskih uslova i ETOPS pravila kako bi let bio što brži, jeftiniji i bezbedniji.
Zaključak
Dakle, avioni ne izbegavaju Tihi okean zbog nekog misterioznog straha, već zbog čiste logike i fizike. Ono što na ravnoj mapi izgleda kao nelogično skretanje ka severu, zapravo je najkraći i najbrži put preko zakrivljene površine naše planete. Kombinacija uštede vremena, manjeg utroška goriva i strogih bezbednosnih pravila koja zahtevaju blizinu kopna, čini da rute preko Aljaske i severnog Pacifika postaju standard moderne avijacije. Sledeći put kada budete leteli i pogledate mapu leta, znaćete da taj luk nije greška, već dokaz ljudske genijalnosti u navigaciji. Bezbednost putnika i efikasnost su uvek na prvom mestu, čak i ako to znači da na mapi izgleda kao da idemo okolnim putem.
