Dok se mediji često fokusiraju na visoku inflaciju ili kamatne stope, ispod površine savremene ekonomije odvija se suptilni, ali duboko transformišući proces: nagli pad stope štednje kod prosečnih potrošača, istovremeno sa rekordnim obimom korporativnog otkupa sopstvenih akcija (eng. corporate stock buybacks). Iako se na prvi pogled čini da su ove dve pojave nepovezane, sve više ekonomskih analitičara ukazuje na to da su one simptomi istog strukturalnog problema: ekonomske politike koja favorizuje vlasnike kapitala nauštrb radne snage i prosečne porodice.
Ključno pitanje je: Zašto korporativni giganti vraćaju milijarde dolara akcionarima umesto da ulažu u zaposlene i niže cene, čime bi indirektno poboljšali finansijsku stabilnost većine?
Dva ekonomska trenda: Disbalans na tržištu
Poslednjih godina svedoci smo dve paralelne pojave koje ukazuju na fundamentalni disbalans u raspodeli ekonomskog rasta:
1. Pad stope štednje kod potrošača
Nakon kratkog perioda akumulacije ušteđevine tokom pandemije (vođenog smanjenim troškovima putovanja i državnim stimulansima), stopa lične štednje u mnogim razvijenim ekonomijama vratila se na niske nivoe, a ponekad čak i u negativnu teritoriju, što znači da ljudi troše više nego što zarađuju.
- Uzroci: Niske plate koje ne prate inflaciju, rast troškova stanovanja, zdravstvene nege i obrazovanja. Prosek radničke klase bori se da pokrije osnovne životne troškove, ostavljajući minimalan, ili nikakav, prostor za štednju.
2. Eksplozija korporativnog otkupa akcija
Otkup akcija je mehanizam kojim kompanija koristi višak kapitala da otkupi sopstvene akcije na otvorenom tržištu. Ovo smanjuje ukupan broj akcija u opticaju i, posledično, povećava zaradu po akciji (EPS), što je ključna metrika za investitore.
- Cilj: Gotovo isključivo povećanje cene akcija i, što je još važnije, povećanje bogatstva izvršnih direktora i menadžmenta koji su često kompenzovani kroz opcije i bonuse vezane za rast cene akcija.
Veza koja nedostaje: Zašto Buybacks utiču na Vas?
Naizgled, buybacks bi trebalo da budu stvar Vol Strita, bez direktnog uticaja na svakodnevne potrošače. Međutim, ekonomski mehanizmi koji stoje iza masovnog otkupa akcija direktno podrivaju ekonomske uslove za prosečnu radničku porodicu:
A. Ograničavanje rasta plata i investicija
Kada korporacija odluči da koristi milijarde za otkup akcija, taj novac se ne ulaže u:
- Povećanje plata za zaposlene, što bi direktno poboljšalo kupovnu moć i povećalo stopu štednje.
- Kapitalna ulaganja (nove fabrike, istraživanje i razvoj, modernizacija), koja bi stvorila produktivnija i bolje plaćena radna mesta u budućnosti.
- Smanjenje cena za potrošače, čime bi se ublažio inflatorni pritisak.
Umesto toga, novac ide direktno akcionarima (najbogatijem segmentu društva), fokusirajući se na kratkoročni rast cene akcija, a ne na dugoročnu ekonomsku stabilnost.
B. Povećanje ekonomske nejednakosti
Otkup akcija direktno prenosi bogatstvo iz korporativne kase u ruke manjine koja drži većinu akcija. Budući da se 80-90% akcija obično nalazi u vlasništvu najbogatijih 10% domaćinstava, ovaj mehanizam je jedan od najefikasnijih načina za povećanje nejednakosti. Dok akcionari postaju bogatiji, prosečni radnik ostaje sa stagnirajućim platama i sve manjom ušteđevinom. To stvara dvostruku ekonomiju: jednu za vlasnike kapitala, i drugu, daleko težu, za radnu snagu.
Potencijalni detalji i proširenje priče
Ekonomisti koji kritikuju buybacks često ističu i sledeće:
- Distrakcija od sistemskih problema: Fenomen otkupa akcija maskira činjenicu da mnoge velike korporacije nemaju ideje za profitabilno ulaganje svog ogromnog gotovinskog kapitala, što je znak nedostatka inovativnosti i konkurentnosti u realnom sektoru.
- Regulatorna uloga: U prošlosti su buybacks bili smatrani oblikom manipulacije tržištem. Regulatorne promene, naročito one iz 1982. godine u SAD (Rule 10b-18), dale su im de facto legitimitet, otvarajući Pandorinu kutiju za masovnu primenu. Sve su glasniji zahtevi za ponovnom regulacijom i oporezivanjem otkupa akcija kako bi se novac preusmerio u produktivnije kanale.
Zaključak je da niska stopa štednje potrošača nije samo rezultat lošeg upravljanja ličnim finansijama, već je simptom sistemskog izbora u korporativnoj politici. Dok menadžment kompanija koristi buybacks da bi uvećao lično bogatstvo, to se čini na račun investicija, rasta plata i, u konačnici, finansijske sigurnosti miliona ljudi.
