Decenijama unazad, u svetu astrofizike vladao je prilično čvrst konsenzus: svemir se širi, to širenje se ubrzava, i na kraju će se sve završiti u tzv. „Velikom smrzavanju“ (Big Freeze). Prema tom scenariju, galaksije će se toliko udaljiti jedna od druge da će nebo postati crno, zvezde će se ugasiti, a kosmos će postati hladno i pusto mesto.
Međutim, tim istraživača sa univerziteta Sejong University u Južnoj Koreji bacio je rukavicu u lice ovoj etabliranoj teoriji. Njihova nova studija sugeriše radikalno drugačiji, i mnogo dramatičniji kraj – scenario u kojem tamna energija nije ono što smo mislili da jeste, što bi moglo dovesti do toga da se proces širenja zaustavi i krene u rikverc, vodeći ka „Velikom sažimanju“ (Big Crunch).
Da li je Ajnštajn bio u pravu ili ne?
Srž ovog problema leži u misterioznoj sili koju nazivamo tamna energija. Ona čini oko 68% ukupne energije u svemiru i deluje suprotno od gravitacije – dok gravitacija privlači tela, tamna energija „gura“ prostor i ubrzava širenje svemira. Standardni kosmološki model, poznat kao Lambda-CDM, pretpostavlja da je tamna energija „kosmološka konstanta“. Jednostavno rečeno, naučnici su verovali da je njena gustina ista uvek i svuda, nepromenljiva kroz vreme.
Ali, šta ako nije?
Istraživači sa Sejong University su predstavili model u kojem tamna energija nije statična konstanta, već dinamična sila koja može da evoluira. Prema njihovim proračunima, ako tamna energija vremenom „oslabi“ ili promeni svoja svojstva, gravitacija bi ponovo mogla da preuzme dominaciju.
Scenario „Velikog sažimanja“
Zamislimo svemir kao loptu koju smo bacili u vis. Trenutno, ta lopta leti naviše (svemir se širi). Prema staroj teoriji, ta lopta ima raketni pogon (konstantnu tamnu energiju) i odleteće zauvek u svemir.
Međutim, nova teorija iz Južne Koreje sugeriše da bi tom „raketnom pogonu“ moglo da nestane goriva. U tom slučaju, gravitacija bi, poput Zemljine teže koja deluje na loptu, počela da usporava širenje. U jednom trenutku, širenje bi stalo, a onda bi počeo proces skupljanja.
Galaksije bi počele da jure jedna ka drugoj. Temperatura u svemiru bi drastično rasla kako se materija sabija. Na samom kraju, sva materija, vreme i prostor bi se urušili u jednu tačku beskonačne gustine – svojevrsni obrnuti Veliki prasak.
Podaci koji menjaju igru
Ova teorija nije samo puko nagađanje. Ona se naslanja na najnovije podatke koje prikupljaju napredni instrumenti, poput onih iz projekta DESI (Dark Energy Spectroscopic Instrument). Ovi instrumenti prave trodimenzionalne mape svemira i mere svetlost udaljenih galaksija kako bi precizno utvrdili istoriju širenja kosmosa.
Neki od tih novih podataka pokazuju blaga odstupanja od onoga što predviđa standardni model kosmološke konstante. Ta mala odstupanja su „vrata“ kroz koja su naučnici iz Sejong University prošli kako bi postavili svoju hipotezu. Ako se dokaže da tamna energija zaista fluktuira, to bi zahtevalo reviziju celokupne moderne fizike.
Šta to znači za nas?
Iako zvuči apokaliptično, nema razloga za hitnu brigu. Čak i ako je ova teorija tačna, prelazak iz faze širenja u fazu sažimanja ne bi se dogodio preko noći. Govorimo o vremenskim okvirima od više desetina milijardi godina.
Ipak, značaj ovog otkrića je filozofski i naučni. Ono nam govori da naše razumevanje osnovnih sila koje oblikuju realnost još uvek nije potpuno. Umesto tihe, hladne smrti u beskrajnom mraku, kosmos bi mogao da završi u vatrenom kataklizmičkom događaju koji bi, teoretski, mogao biti uvod u novi Veliki prasak i nastanak nekog novog univerzuma.
Zaključak
Nova teorija južnokorejskih naučnika predstavlja osvežavajući i provokativan doprinos kosmologiji koji nas tera da preispitamo „sigurne“ istine. Ideja da je tamna energija dinamična, a ne statična, rešava neke matematičke probleme, ali otvara potpuno nova pitanja o fundamentalnoj strukturi prirode. Dok standardni modeli predviđaju usamljenički kraj u hladnoći, „Veliko sažimanje“ nudi ciklični pogled na postojanje gde je kraj zapravo novi početak. Naravno, biće potrebno još mnogo posmatranja i podataka da se ova hipoteza potvrdi ili odbaci. Do tada, ostaje nam fascinantna spoznaja da je sudbina celokupnog postojanja možda mnogo turbulentnija nego što smo ikada mogli da zamislimo.
