Geopolitička scena Bliskog istoka ponovo se usijala do tačke ključanja. Najnoviji manevri koji dolaze iz pravca Sjedinjenih Američkih Država sugerišu da diplomatske rukavice padaju, a da je na stolu opcija koja bi mogla da promeni bezbednosnu arhitekturu sveta preko noći. Prema poslednjim informacijama koje potresaju diplomatske krugove, Vašington je povukao potez koji mnogi tumače kao direktnu pripremu za vojnu konfrontaciju sa Teheranom.
Ovaj nagli porast tenzija nije slučajan, a u centru pažnje nalazi se strategija koja se direktno povezuje sa bivšim i budućim predsednikom, Donald Trump-om, čiji pristup spoljnoj politici prema Iranu nikada nije bio blag.
Otkrivanje karata: Šta se zapravo dešava?
Iznenadno premeštanje američkih vojnih efektiva u regionu nije prošlo nezapaženo. Analitičari i vojni stručnjaci upozoravaju da ovakva koncentracija sile obično prethodi konkretnim akcijama, a ne samo pokazivanju mišića. „Trampov plan“, kako ga mediji sve češće nazivaju, podrazumeva brzu i odlučnu neutralizaciju ključnih iranskih kapaciteta, pre svega onih koji se tiču nuklearnog programa i postrojenja za obogaćivanje uranijuma.
Informacije koje cure iz obaveštajnih krugova ukazuju na to da je Pentagon spreman da deluje u izuzetno kratkom roku. Pominje se vremenski okvir od svega 24 sata za pokretanje potencijalnih vazdušnih udara, ukoliko se za to donese politička odluka ili ukoliko Teheran napravi jedan pogrešan korak koji bi poslužio kao „casus belli“ (povod za rat).
Strategija „maksimalnog pritiska“ u novom ruhu
Dok se svet pita da li je ovo samo još jedan oblik psihološkog rata, potezi na terenu govore drugačije. Donald Trump je tokom svog prethodnog mandata izašao iz nuklearnog sporazuma (JCPOA), a sada se čini da njegova doktrina „maksimalnog pritiska“ dobija svoju najekstremniju verziju, čak i pre zvaničnog preuzimanja ovalnog kabineta ili u koordinaciji sa trenutnim strukturama moći koje žele da osiguraju pozicije pre tranzicije.
Cilj ovog plana nije okupacija Irana – što bi bio logistički košmar – već „hirurški precizni“ udari koji bi iransku ekonomiju i vojnu industriju vratili decenijama unazad. Meta nisu samo nuklearna postrojenja, već i komandni centri Revolucionarne garde, kao i ključna energetska infrastruktura.
Zašto baš sada?
Tajming je ključan. Iran je u poslednje vreme značajno ubrzao svoj nuklearni program, gomilajući zalihe obogaćenog uranijuma do nivoa koji je blizu onog potrebnog za izradu oružja. Izrael, kao ključni saveznik SAD-a u regionu, već dugo upozorava da je „crvena linija“ pređena.
Potez Vašingtona može se tumačiti na dva načina:
- Preventivni udar: Sprečavanje Irana da postane nuklearna sila pre nego što bude prekasno.
- Poruka snage: Demonstracija moći koja treba da primora Teheran na nove, restriktivnije pregovore pod uslovima koje diktira Zapad.
Međutim, rizik je ogroman. Iran nije bespomoćan. Njihov arsenal balističkih raketa i mreža saveznika (proxy grupa) širom regiona – od Libana do Jemena – garantuje da bilo kakav napad ne bi prošao bez žestokog odgovora. To bi moglo da ugrozi protok nafte kroz Ormuski moreuz i izazove globalnu ekonomsku krizu.
Svet na ivici neizvesnosti
Dok sat otkucava, oči svetske javnosti uprte su u Vašington i Teheran. Da li je najava napada u roku od 24 sata realna pretnja ili deo složene pregovaračke taktike? Ono što je sigurno jeste da je plan, koji nosi pečat agresivne politike koju zagovara Donald Trump, sada potpuno ogoljen.
Sledeći sati mogli bi biti presudni za mir na Bliskom istoku. Jedna varnica u ovom trenutku dovoljna je da zapali bure baruta na kojem sedi ceo svet.
